Odrasla je u šumi sa 19 braće i sestara jer je njen otac verovao da dolazi smak sveta

Odrasla je duboko u šumama američke savezne države Montane, daleko od civilizacije, bez struje i tekuće vode. Njen otac bio je uveren da se približava smak sveta i da porodica mora da bude spremna za trenutak kada će društvo kakvo poznajemo prestati da postoji.

Godinama kasnije, Kelsi je progovorila o svom neobičnom detinjstvu i otkrila šta su ona, njena braća i sestre morali da rade kako bi se pripremili za katastrofu za koju je njihov otac verovao da može da se dogodi svakog trenutka.

Otac proučavao biblijska proročanstva

Njeni roditelji nisu oduvek živeli u izolaciji. Prema Kelsinoj priči, prelomni trenutak dogodio se kada je njen otac počeo intenzivno da proučava biblijska proročanstva.

Uveren da se bliži kraj sveta, doneo je odluku koja će obeležiti detinjstvo njegove dece – porodica se preselila u planine Montane, daleko od civilizacije. U početku su živeli u šatoru nalik indijanskom tipiju, dok je njen otac sopstvenim rukama gradio drvenu kolibu koja je kasnije postala njihov dom. Upravo u toj kolibi rođena je Kelsi.

Odrastanje uz pripreme za smak sveta

Kelsi je odrasla u velikoj porodici. Kako kaže, njen otac je sa nekoliko žena imao ukupno 20 dece, koja su odrastala u šumi i učila da što manje zavise od spoljnog sveta.

Njihova svakodnevica nije nimalo ličila na život njihovih vršnjaka. Deca su muzla koze, cepala drva, radila u bašti i sticala praktične veštine koje bi im omogućile da prežive daleko od civilizacije.

Njihov otac vodio se jednostavnom idejom: ako društvo jednog dana doživi potpuni slom, njegova porodica moraće da bude sposobna da se sama prehrani i preživi.

Torbe za hitne slučajeve

Svakodnevni poslovi, međutim, bili su samo deo priprema. Kelsi je otkrila da su sprovodili i posebne vežbe za slučaj katastrofe.

Pakovali su torbe za hitne slučajeve, pripremali komplete za preživljavanje, a za prenošenje stvari koristili su čak i ljame. Sve je bilo podređeno pripremama za trenutak u kojem bi svet kakav poznaju mogao da prestane da postoji.

Otac joj je naredio da sedi pored prozora i bude spremna za beg

Kelsi je u jednom trenutku poželela ono što je za većinu tinejdžera sasvim uobičajeno – da pohađa srednju školu. Ipak, strah koji je obeležio njeno detinjstvo pratio ju je i u školskoj klupi.

Otac joj je dao precizna uputstva kako da postupi ako tokom nastave primeti nešto neobično. Govorio joj je da sedi pored prozora i prati šta se dešava napolju. Ako ugleda vojnike ili specijalne jedinice kako prilaze, trebalo je odmah da pobegne u brda.

Za devojčicu koja je odrasla verujući očevim upozorenjima, te reči nisu bile puka fantazija. Zvučale su kao upozorenje na stvarnu opasnost koja bi mogla da se ostvari svakog trenutka

“Mislila sam da svet sutra može da nestane”

Tek kasnije je shvatila koliko je takvo odrastanje uticalo na njen osećaj sigurnosti. Dok su njeni vršnjaci brinuli o ocenama, prijateljstvima i uobičajenim tinejdžerskim problemima, Kelsi je živela sa mišlju da sutrašnji dan možda neće ni dočekati.

Kako je objasnila, očev strah bio je toliko snažan, a uverenje toliko čvrsto da je s vremenom i sama poverovala u njegove reči. Detinjstvo u šumi donelo joj je brojne praktične veštine i naučilo je da se snađe u prirodi, ali je imalo i svoju mračnu stranu – godine života u stalnom iščekivanju katastrofe.