Lek koji mnogi uzimaju bez razmišljanja našao se u centru upozorenja lekara zbog bubrega

U poslednje vreme lekari sve češće skreću pažnju na nešto što mnogi ljudi uzimaju zdravo za gotovo – lekove protiv bolova koji se kupuju bez recepta.

Na prvi pogled deluju bezazleno. Ipak, stručnjaci upozoravaju da ti preparati, iako široko rasprostranjeni i često korišćeni, mogu predstavljati ozbiljan rizik za bubrege ako se uzimaju nepažljivo ili bez kontrole.

U osnovi priče nalaze se nesteroidni antiinflamatorni lekovi, takozvani NSAIL. Njihova uloga je prilično jasna: blokiraju stvaranje prostaglandina, hemijskih supstanci koje u organizmu izazivaju bol i upalu.

Kada se taj proces uspori, dolazi do kratkotrajnog olakšanja – bol popušta, upala se smiruje. Upravo zbog toga ovi lekovi imaju reputaciju efikasnih i relativno bezbednih sredstava, ali samo ako se koriste tačno onako kako piše u uputstvu ili kako preporuči lekar.

Problem nastaje kada se granica pređe. U praksi, kažu stručnjaci, to se dešava češće nego što ljudi misle. Preterana upotreba može ozbiljno da naruši zdravlje, a posebno su ugroženi oni koji već imaju određene poremećaje u radu bubrega.

Priča postaje još složenija kod osoba sa nekontrolisanim dijabetesom. Kod njih ovi lekovi mogu da izazovu porast krvnog pritiska, a u nekim situacijama dolazi i do unutrašnjeg krvarenja. Kada se to dogodi, smanjuje se dotok krvi ka bubrezima.

Organ koji inače filtrira krv i čisti organizam tada ostaje bez dovoljno hranljivih materija i kiseonika, pa počinje postepeno da se oštećuje.

Statistika koja prati ovaj problem prilično je jasna i pomalo zabrinjavajuća. U poslednje tri decenije broj slučajeva hronične bolesti bubrega porastao je više nego dvostruko. Nekada su se ovakva oboljenja često opisivala kao „tihe ubice“.

Razlog je jednostavan: u ranim fazama gotovo da nema primetnih znakova, dok oštećenje polako napreduje. A kada se simptomi konačno pojave, bubrezi su često već na ivici otkazivanja, pa je za ozbiljnije lečenje neretko kasno.

Zato lekari stalno podsećaju na signale koje telo šalje. Među najčešćim simptomima oštećenja bubrega nalaze se hronični umor, oticanje zglobova, stopala ili ruku, otežano disanje, kao i pojava krvi u urinu. Ti znaci ne moraju uvek da znače isto, ali svakako nisu nešto što bi trebalo ignorisati.

Posebnu pažnju trebalo bi da obrate ljudi koji već imaju dijabetes, gojaznost ili dijagnostikovane bolesti bubrega. Za njih je savet prilično jasan: pre nego što posegnu za lekovima protiv bolova, razgovor sa lekarom nije formalnost nego važan korak.

Čak i potpuno zdravi ljudi, kada ih zaboli glava ili leđa, trebalo bi da budu oprezni i da takve lekove ne koriste više nego što je predviđeno u uputstvu.

U praksi se često zaboravlja da su preparati koji se lako kupuju zapravo ozbiljne medicinske supstance. Deluju brzo, često i efikasno, pa se stvara utisak da su bez rizika.

Međutim, kako lekari sve češće naglašavaju, organizam pamti i ono što čovek uzima „samo povremeno“. A kada je reč o bubrezima, posledice se ponekad vide tek mnogo kasnije – onda kada je prostor za popravku već znatno sužen.

Možda je upravo tu ključ cele priče: u razlici između kratkotrajnog olakšanja i dugoročnog zdravlja, koju mnogi primete tek kada je šteta već počela da se vidi.