Rusija pred odlukom o najtežim sredstvima: Zapad ubrzano jača svoje snage

Provera borbene gotovosti beloruske armije pojavljuje se u izuzetno osetljivom trenutku, neposredno uz raspravu o poseti direktora CIA Moskvi i mogućoj daljoj eskalaciji između Rusije i Zapada. Zbog toga se potezi Minska posmatraju u mnogo širem bezbednosnom kontekstu.

U razgovoru se polazi od pretpostavke da države ne podižu spremnost oružanih snaga bez razloga, posebno kada istovremeno raste mogućnost direktnijeg sukoba velikih sila. Belorusija se nalazi na prostoru koji povezuje ruski, ukrajinski i NATO vojni pravac, zbog čega svaka promena njene spremnosti dobija dodatnu težinu.

Aleksandar Artamonov smatra da Rusija u ovom trenutku još raspolaže onim što naziva „prozorom balističkih mogućnosti“. Pod tim podrazumeva vremenski period tokom kojeg Moskva još može da primenom snažnijih sredstava promeni tok šire krize pre nego što Zapad dodatno ojača svoje kapacitete.

Njegova računica ne zasniva se samo na stanju ukrajinske vojske. Ključno pitanje je koliko brzo zapadne države povećavaju proizvodnju oružja, obučavaju nove snage i pripremaju strukture koje bi jednog dana mogle imati mnogo veću ulogu u sukobu.

Prema toj logici, ruski Generalštab mora neprekidno da poredi brzinu sopstvenog napredovanja sa brzinom kojom protivnička strana obnavlja i povećava svoje mogućnosti. Ako drugi proces postane brži od prvog, strateška inicijativa može biti izgubljena čak i bez velikog poraza na frontu.

U razgovoru se pominje procena zapadnih vojnih krugova da bi sadašnji period povoljnijih mogućnosti za Rusiju mogao trajati približno do 2028. ili 2029. godine. Posle toga bi odnos snaga mogao postati znatno nepovoljniji.

To je jedan od razloga zbog kojeg se razmatra mogućnost snažnih, precizno odabranih udara koji bi naterali Zapad da promeni ponašanje i ograniči snabdevanje ukrajinskog fronta.

Artamonov u krajnjoj liniji tog razmišljanja pominje čak i taktičko nuklearno oružje. Ne tvrdi da će ono biti upotrebljeno, već ga navodi kao deo spektra mogućih sredstava ako vojna računica pokaže da je opasnost po Rusiju dostigla nivo na kojem su potrebni krajnje teški argumenti.

Istovremeno naglašava da snažan signal ne mora nužno biti nuklearan. Cilj bi bio pogoditi ono što druga strana smatra dovoljno važnim da bi posle takvog događaja promenila svoju strategiju.

U tom kontekstu pominju se i drugi oblici sile: udari na infrastrukturu koja neposredno služi proizvodnji oružja ili dronova, kao i potezi koji bi pokazali da Zapad više ne može beskonačno povećavati pritisak bez posledica po sopstvene interese.

Posebno je značajno njegovo stanovište da se odluke ne mogu donositi samo na osnovu današnje linije fronta. Potrebno je računati dinamiku: gde će se obe strane nalaziti za godinu, dve ili tri ako se sadašnji trend nastavi.

Upravo tu beloruski faktor dobija dodatno značenje. Minsk može predstavljati severni vojni oslonac Rusije, ali i prostor preko kojeg NATO mora računati na još jedan pravac eventualnog širenja krize.

Provera borbene gotovosti sama po sebi ne znači da je donesena odluka o ulasku u rat. Ona ipak pokazuje da se u regionu ozbiljno razmatra mogućnost pogoršanja bezbednosne situacije.

Najveća opasnost nastaje ako obe strane počnu da veruju da im vreme ističe. Tada odluke koje su ranije izgledale previše rizično mogu postati prihvatljive zato što se alternativa smatra još opasnijom.

U tom smislu „prozor mogućnosti“ nije samo vojna formulacija. To je upozorenje da bi naredne godine mogle odlučiti da li će sukob ostati pretežno vezan za Ukrajinu ili će prerasti u mnogo širi obračun.