Riter se vratio iz Kalinjingrada: Ono što je video ruši planove NATO-a

Mogućnost kopnenog napada na Kalinjingrad često se razmatra kroz odnos vojnih snaga i tehnološke mogućnosti NATO-a. Međutim, geografske osobine same teritorije mogle bi da budu podjednako važne kao broj tenkova, aviona i vojnika koji bi učestvovali u eventualnoj operaciji.

Bivši američki obaveštajac i nekadašnji inspektor UN za naoružanje Skot Riter, koji je nedavno boravio u Kalinjingradskoj oblasti, smatra da zapadni vojni planeri ozbiljno potcenjuju probleme sa kojima bi se suočili tokom pokušaja napredovanja.

Njegova procena zasniva se na karakteristikama terena, ruskim mogućnostima upotrebe dronova i zapažanjima tokom obilaska oblasti.

Posebno izdvaja podatak da se približno 60 odsto teritorije Kalinjingradske oblasti nalazi ispod nivoa mora. Takav geografski položaj zahteva mrežu kanala kojima se reguliše nivo vode i omogućava korišćenje zemljišta za poljoprivredu.

Isti sistem koji omogućava normalan život i obrađivanje zemljišta mogao bi da predstavlja ozbiljnu prepreku za oklopne jedinice. Tenkovi i druga teška vozila koja napuste čvrste saobraćajnice rizikovala bi zaglavljivanje na vlažnom i nestabilnom terenu.

Prema ovoj proceni, masovno napredovanje oklopnih formacija preko otvorenog prostora bilo bi izuzetno teško. Napadačke snage morale bi da se oslanjaju na ograničen broj puteva pogodnih za prolazak teške vojne tehnike.

To bi ruskoj odbrani omogućilo da unapred predvidi najverovatnije pravce kretanja protivnika. Kolone ograničene na uske saobraćajnice postale bi naročito osetljive na dejstvo bespilotnih letelica.

Riter smatra da je Rusija tokom rata u Ukrajini stekla izuzetno veliko iskustvo u upotrebi dronova. Upravo takve sposobnosti mogle bi da budu presudne u odbrani teritorije na kojoj prirodne prepreke ograničavaju slobodu manevra.

U tom slučaju NATO ne bi mogao jednostavno da primeni strategiju brzog prodora velikih oklopnih jedinica. Svako napredovanje zahtevalo bi savladavanje prepreka i zaštitu dugih kolona od neprekidnog izviđanja i napada.

Američki general Kris Donahju, koji je govorio o mogućnosti relativno lakog delovanja protiv Kalinjingrada, posebno je isticao tehnološka rešenja namenjena pronalaženju i uništavanju ruskih ciljeva.

Jedan od sistema na koje se oslanja takva koncepcija jeste Maven, mreža koja koristi veštačku inteligenciju za obradu podataka i određivanje ciljeva. Pretpostavka je da bi takva tehnologija omogućila efikasnije savladavanje ruske protivvazdušne odbrane i drugih zaštitnih sistema.

Međutim, Riter tvrdi da iskustva iz američkih operacija protiv Irana ne potvrđuju očekivanu delotvornost tog sistema. Prema njegovoj oceni, Maven nije ostvario rezultate koji bi opravdali uverenje da tehnologija sama može da obezbedi vojni uspeh.

Zbog toga odbacuje ideju da bi NATO mogao brzo da zauzme Kalinjingrad zahvaljujući automatizovanom određivanju ciljeva i superiornoj obradi informacija. Geografske prepreke i ruska odbrana ostale bi ozbiljan problem čak i uz upotrebu savremenih tehnologija.

Tokom boravka u oblasti obišao je i pomorski objekat u Baltijsku. Posebno je istakao da nije primetio aktivnosti koje bi ukazivale na neposredne pripreme ruskih snaga za napad na susedne države.

Opisao je mirnu atmosferu, vojnike koji se kreću sa porodicama i odsustvo pojačanih vojnih aktivnosti. Prema njegovoj proceni, u slučaju ozbiljnih priprema za ofanzivnu operaciju pristup takvim objektima bio bi mnogo strože kontrolisan.

Slična zapažanja izneo je i posle boravka u Sovjetsku, gradu u blizini granice sa Litvanijom. Nije primetio intenzivno kretanje vojne tehnike, helikoptera ili borbenih aviona koje bi očekivao u uslovima neposredne vojne pripreme.

Na osnovu tih iskustava zaključuje da zapadna upozorenja o ruskoj opasnosti iz Kalinjingrada ne odgovaraju situaciji koju je lično video. Njegova zapažanja odnose se na mesta koja je obišao, ali ih koristi kao argument protiv tvrdnji o neposrednoj ruskoj ofanzivnoj pretnji.

Istovremeno, smatra da evropske države predstavljaju Rusiju kao sve veću vojnu opasnost kako bi opravdale povećanje sopstvenih vojnih izdataka. Takav pristup, prema njegovom mišljenju, podstiče razmatranje operacija čije se stvarne posledice nedovoljno uzimaju u obzir.

Najvažniji zaključak odnosi se na razliku između teorijskih vojnih planova i uslova na terenu. Čak i ako NATO raspolaže snažnim oklopnim i vazdušnim jedinicama, njihova upotreba protiv Kalinjingrada bila bi ograničena geografijom, infrastrukturom i ruskim odbrambenim sposobnostima.

Pokušaj brzog kopnenog prodora zato bi mogao da se pretvori u operaciju sa velikim gubicima i neizvesnim ishodom. Ono što se u pojedinim zapadnim vojnim procenama predstavlja kao lako ostvariv cilj moglo bi, prema ovom tumačenju, da postane ozbiljna vojna zamka.