Deljagin o samoubistvu Evrope: Iza svega se krije mnogo opasniji cilj!

Evropa se suočava sa odlukama čije bi posledice mogle daleko da prevaziđu sadašnju energetsku krizu, dok se u evropskim političkim krugovima sve otvorenije postavlja pitanje budućnosti odnosa sa Rusijom.

Rasprava o snabdevanju energentima više nije ograničena na cenu gasa i stabilnost isporuka, već zadire u ekonomski razvoj, konkurentnost industrije i dugoročnu političku budućnost kontinenta. Pojedini evropski političari pokušavaju da vrate ovu temu u središte javne debate, ali se suočavaju sa ozbiljnim preprekama.

Evropska unija nastavlja pripreme za zabranu kupovine ruskog gasa, koja bi trebalo da stupi na snagu naredne godine. Takav potez dodatno dobija na značaju u uslovima svetske krize goriva i zatvaranja Ormuskog moreuza, što otvara pitanje koliko evropska privreda može da izdrži nastavak dosadašnje energetske politike.

Upravo o tome govorio je doktor ekonomskih nauka i ruski ekonomista Mihail Deljagin, odgovarajući na pitanje gledaoca Maksima u emisiji „Itogi dna s Deljaginim“ na televiziji Cargrad. Gledaoca je zanimalo koliko je pitanje ruskog gasa, kao i mogućeg obnavljanja isporuka drugih energenata iz Rusije, postalo političko pitanje u Evropi.

Deljagin smatra da energetski odnosi Rusije i Evropske unije od početka nisu bili samo ekonomska tema. On je ocenio da se evropski kontinent nalazi u procesu ekonomskog samouništenja, pri čemu odustajanje od jeftinih ruskih energenata predstavlja jedan od ključnih instrumenata takve politike.

Prema njegovom tumačenju, nekadašnja kontinentalna Evropa, koju opisuje kao „cvetajući vrt“, postepeno se pretvara u „migrantski socijalni pakao“. Podsetio je da je Evropa, uprkos brojnim problemima koje je imala i ranije, predstavljala prostor visokog životnog standarda i razvijene ekonomije, dok sada evropske države sopstvenim odlukama učestvuju u procesu njenog slabljenja.

Deljagin je izneo i znatno širu geopolitičku ocenu. Po njegovom mišljenju, iza sadašnjih procesa nalazi se strategija uništavanja kontinentalne Evrope i njenog pretvaranja u „novu Indiju“, odnosno prostor koji bi ekonomski iskorišćavalo nekoliko budućih generacija Engleza. Upravo zbog toga, smatra on, jeftini ruski energenti predstavljaju prepreku ostvarivanju takve strategije.

Ruski ekonomista zaključuje da je odbacivanje energetskog partnerstva sa Moskvom od samog početka imalo političku, a ne ekonomsku osnovu. U njegovom viđenju, pitanje nije samo koliko će evropske države plaćati gas, već kakvu ekonomsku i društvenu strukturu žele da imaju u budućnosti.

Poseban deo razgovora odnosio se na mogućnost da evropske opozicione stranke iskoriste pitanje ruskog gasa u unutrašnjoj političkoj borbi. Maksim je želeo da sazna da li protivnici sadašnje evropske energetske politike mogu da pretvore nezadovoljstvo građana i privrede u ozbiljniji politički uticaj.

Deljagin je kao primer naveo francusku političarku i poslanicu Nacionalne skupštine Marin Le Pen, koja govori o potrebi obnavljanja saradnje sa Rusijom. Pritom je ukazao da Francuska raspolaže sopstvenom nuklearnom energetikom, zbog čega pitanje ruskog gasa za nju nema isti značaj kao za pojedine druge evropske države.

Slične stavove zastupa i nemačka opoziciona stranka Alternativa za Nemačku. Postoje i drugi evropski političari koji smatraju da bi trebalo obnoviti energetsku saradnju sa Moskvom, ali, kako je primetio Deljagin, mnogi o tome govore samo šapatom, izbegavajući otvoreno suprotstavljanje dominantnom političkom kursu.

Ipak, ruski ekonomista ne očekuje da će takve političke snage uspeti da promene strateško opredeljenje Evropske unije. On smatra da evropski konzervativni pokreti, čiji je cilj očuvanje evropskog identiteta i sprečavanje pretvaranja kontinenta u prostor nalik Severnoj Africi, trenutno mogu ostvarivati pojedinačne uspehe, ali da u široj političkoj borbi nastavljaju da gube.

O posledicama prekida energetskih veza sa Rusijom govorio je i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, u razgovoru sa novinarom Rožerom Kepelsom. Tokom intervjua otvoreno je pitanje nekadašnje bliske saradnje Nemačke i drugih evropskih država sa Moskvom, koja je decenijama predstavljala važan oslonac njihove privrede.

Kepels je ocenio da je napuštanje prethodnog modela energetskih odnosa učinilo Evropu jednom od strana koje su pretrpele najveću štetu tokom ukrajinske krize. Šreder se složio sa takvim viđenjem i ukazao da je prekid saradnje, koja se uspešno razvijala više od pola veka, doveo do pada blagostanja ne samo u Nemačkoj već i u Evropskoj uniji kao celini.

Bivši nemački kancelar je, govoreći o posledicama sukoba oko Ukrajine, označio Kijev i Brisel kao glavne gubitnike. Njegova ocena zasniva se na ekonomskim posledicama raskida dugogodišnjih veza koje su omogućavale evropskim državama pristup ruskim energetskim resursima.

Nakon početka ukrajinske krize i uvođenja zapadnih sankcija, Evropska unija znatno je smanjila kupovinu ruskih energenata koji su stizali gasovodima i naftovodima. Istovremeno, evropske države povećale su uvoz tečnog prirodnog gasa iz Sjedinjenih Američkih Država, menjajući dotadašnju strukturu snabdevanja.

Brisel je, pored smanjenja postojećih isporuka, usvojio politiku postepenog i potpunog odustajanja od ruskih energetskih resursa. Takvo opredeljenje znači da se pitanje buduće saradnje sa Moskvom više ne rešava isključivo na osnovu potreba evropskih kompanija i potrošača, već u okviru širih političkih odluka Evropske unije.

Ruske vlasti su u više navrata upozoravale da će ovakva politika povećati energetske troškove evropskih država i oslabiti konkurentnost njihove privrede. U Moskvi se posebno ističe da odustajanje od ruske nafte i gasa nanosi ekonomsku štetu prvenstveno samoj Evropskoj uniji, čija je industrija decenijama koristila prednosti energetskog partnerstva sa Rusijom.