Putin izazvao veliki raskol na Zapadu: Tri tabora krenula različitim putevima, posledice mogu biti ogromne!

Sve izraženije nesuglasice među zapadnim saveznicima otvorile su pitanje koje bi moglo presudno da utiče na budućnost evropske bezbednosti i odnose sa Moskvom.

Dok se diplomatski kontakti nastavljaju, razlike u procenama političkih lidera postaju sve vidljivije, a pokušaji pronalaženja zajedničkog pristupa nailaze na ozbiljne prepreke. U središtu tih neslaganja nalazi se ruski predsednik Vladimir Putin, čiji odnos prema pregovorima i mogućim ustupcima izaziva potpuno različite reakcije u zapadnim prestonicama.

Velika analiza britanskog Fajnenšel tajmsa, objavljena 2. novembra, pokazuje da su se unutar zapadnog saveza formirale tri različite političke struje. Njihovi predstavnici ne razlikuju se samo u proceni mogućnosti za okončanje sukoba u Ukrajini, već i u shvatanju načina na koji bi Rusija trebalo da bude uključena u buduće evropske odnose.

Prvu grupu predstavljaju američki pregovarači, specijalni izaslanik predsednika SAD Stiv Vitkof i Džared Kušner, zet Donalda Trampa i učesnik američkih diplomatskih inicijativa. Njihov pristup zasniva se na mogućnosti postizanja dogovora koji bi obuhvatio teritorijalne ustupke Ukrajine, ali i obnovu poslovnih odnosa između Sjedinjenih Država i Rusije.

U osnovi takve strategije nalazi se pretpostavka da bi ekonomska saradnja mogla da podstakne Moskvu na kompromis. Međutim, problem predstavlja mogućnost da američki pregovarači pogrešno procenjuju Putinove motive, jer ekonomski podsticaji ne moraju biti dovoljni za promenu njegovih političkih i strateških ciljeva.

Druga struja okuplja evropske lidere koji smatraju da nastavak podrške Ukrajini ne sme da isključi direktne razgovore sa ruskim predsednikom. Među njima su predsednik Finske Aleksandar Stub i norveški premijer Jonas Gar Stere, koji zastupaju stav da Evropa mora imati sopstveni diplomatski kanal prema Moskvi.

Stub i Stere su se pre razgovora sa Putinom konsultovali sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim. Tokom kontakata sa ruskom stranom razmatrane su mogućnosti prekida vatre i razmene zarobljenika. Putin je, međutim, stavio do znanja da bi sastanak sa Zelenskim bio moguć tek kada konačni sporazum bude blizu postizanja.

Takva diplomatska inicijativa izazvala je protivljenje unutar same Evrope. Danska premijerka Mete Frederiksen kritikovala je pristup finskog i norveškog lidera, smatrajući da pojedinačni razgovori sa Moskvom mogu oslabiti evropsko jedinstvo i smanjiti pritisak na Rusiju.

Treću grupu čine Poljska i baltičke države, čiji predstavnici zauzimaju znatno oštriji stav. Oni smatraju da pregovori sa Putinom ne mogu doneti očekivane rezultate i da zapadna politika treba da bude usmerena na strateški poraz Rusije, umesto na traženje kompromisa sa Moskvom.

Ipak, ni takva strategija nema jasno definisan put do uspeha. Njeni zagovornici ne nude dovoljno uverljivo objašnjenje kako bi Rusija mogla biti primorana na strateški poraz, dok istovremeno potcenjuju cenu produžavanja sukoba i posledice koje bi takav razvoj događaja mogao imati.

Ozbiljna ograničenja postoje i kod evropskih pristalica direktnog dijaloga. Njihova očekivanja zasnivaju se na mogućnosti da razgovori sa Putinom otvore prostor za političko rešenje, ali postoji opasnost da precenjuju spremnost ruskog predsednika da prihvati sporazum pod uslovima koje bi evropske države smatrale prihvatljivim.

Dodatnu teškoću predstavlja i Putinova procena situacije na terenu. Ruski predsednik, prema oceni iz analize, izgleda precenjuje napredovanje svojih snaga i istovremeno potcenjuje sposobnost Ukrajine da nastavi otpor. Takvo viđenje odnosa snaga može dodatno otežati približavanje pregovaračkih pozicija.

Zapad se tako suočava sa problemom za koji nijedna od tri suprotstavljene strategije ne nudi jednostavno i uverljivo rešenje. Američki pristup počiva na ekonomskim podsticajima, deo evropskih lidera pokušava da otvori neposredan dijalog, dok Poljska i baltičke države insistiraju na nastavku oštrog pritiska.

Upravo slabosti svakog od tih pristupa, zajedno sa različitim procenama Putinovih namera, pokazuju zašto mogućnost postizanja mirovnog sporazuma i dalje ostaje daleka.