Dr Ranko Rajović o roditeljskim greškama: “Deca danas lome kosti padom na travu”

Dr Ranko Rajović govori o posledicama preteranog zaštitničkog odnosa roditelja, od teškoća u suočavanju sa svakodnevnim izazovima do nedostatka kretanja, a osvrće se i na empatiju i razvojne smetnje kod dece. Posebno ističe važnost samostalnosti i prilike da dete kroz sopstveno iskustvo nauči da se nosi sa neuspehom i neprijatnim emocijama.

U nastavku prenosimo njegove najupečatljivije izjave o tome kako preterano hvaljenje može da utiče na samopouzdanje deteta, kakva je uloga oca u odrastanju i kako roditelji mogu da pripreme decu za izazove koje život donosi.

“Ranko, zašto si mučio dete?”

“Moj najmlađi sin Danilo imao je devet godina i hteo sam da ga odvojim od ekrana dok sam gledao trku Tour de France. Kupili smo majice, napravili logo Tour de Novi Sad i organizovali trku biciklima po našim ulicama. Prve tri etape bile su ravne i pustio sam ga da pobedi. Četvrta etapa bila je brdski cilj – uspon na Petrovaradinski most.

Na pola uspona video sam da više ne može. Stezao je korman, napinjao se i krenule su suze. Vozio je i plakao. Ja sam glumio radio-komentatora: ‘Da li je ovo moguće? Da li će Danilo odustati?’, a on kroz suze klima glavom da neće. Kada je konačno stigao na vrh mosta, prvi put sam video da se moje dete istovremeno smeje i plače od sreće.

Jedna koleginica me je pitala: ‘Ranko, zašto si tako mučio dete?’ Iznenadio sam se. Nisam ga mučio, to je tatin posao – da gurne dete do njegovih granica, da vidi koliko može. Danilo je tog dana pobedio samog sebe. Samopouzdanje se ne gradi tako što detetu za najmanji napor govorimo ‘bravo’ i pumpamo mu ego, već onda kada se pomuči i uradi nešto više nego što je mislilo da može.”

Ekrani, lajkovi i otuđenje

“Kada dete dobije pohvalu od mame, tate ili bake, mozak luči hormone sreće koji služe kao prirodna motivacija za napredak. Odjednom su došle društvene mreže i lajkovi. Istraživanja koja sam radio sa studentima pokazala su poražavajući obrazac: kada dete uradi nešto potpuno normalno ili korisno, dobije nekoliko lajkova od porodice. Ali kada uradi nešto loše ili glupo, dobije stotine lajkova.

To se nikada u civilizaciji nije dogodilo – da nepoznati ljudi usmeravaju našu decu. Roditelji misle da im deca spavaju, a ona se iskradaju između jedan i tri sata ujutru, gledaju u ekrane i beže u virtuelni svet. Prekomerno gledanje u ekran dokazano smanjuje hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje i kontrolu emocija, zbog čega dobijamo decu bez empatije i sa povišenom agresivnošću.”

“Mama pruža bezuslovnu ljubav, ali tata sprema dete za život”

“Majčinska ljubav je bezuslovna, vodi je hormon oksitocin i prirodno je da je mama bolećiva i da želi da zaštiti dete. Međutim, u modernom društvu otac je izgubio autoritet. Glavni posao oca jeste da postavi granice i spreči dete da preterano uživa, jer ako ga mama štiti od svega, tata mora da ga pripremi da se sutra izbori sa problemom.

Kada sam vodio decu na planinu za Prvi maj, izmislio sam obaveze – morali su iz poluprovalije da donose vodu sa izvora i suve grančice za vatru. Prvog dana nisu doneli dovoljno i, kad je pala noć, nije bilo ni vode ni vatre. Sutradan su sami, bez ičije reči, doneli po pet tura vode i dovoljno drva za deset dana. Dete mora da bude deo porodice i da ima obaveze, a ne da bude centar sveta oko kojeg svi kruže i prinose mu sve na tacni.“

“Naša deca danas lome kosti padom na travu”

“Nekada smo padali na beton, udarali o ivičnjake i imali gips. Danas imamo situacije u kojima dete skače na trampolini ili padne na travu i polomi butnu kost ili ruku. To nisu patološke bolesti, već deca nemaju mišiće. Mišić je taj koji vuče pokosnicu i jača kost. Pokosnica naše dece danas je tanka kao kora mlade breze, umesto da bude jaka kao hrast.

Roditelji iz straha zabranjuju deci da trče, skakuću i padaju. Imali smo primer da su roditelji potpisali peticiju da se zabrani kros u školi jer bi dete moglo da se spotakne o koren drveta. Dete mora da oguli koleno, mora da padne i da doživi poraz. Ako ga naučimo da u igri niko ne može da izgubi kako ono ne bi doživelo stres, šta ćemo dobiti sutra, kada to dete napuni 20 godina i suoči se sa prvim pravim životnim neuspehom?”

Kako pokrenuti mozak: Smanjite ekrane, uvedite stoni tenis, folklor i igru”

“Bubanje napamet ne aktivira asocijativne regije mozga i ne priprema dete za život. Nama je potrebno funkcionalno znanje – da dete povezuje pojmove kroz igru. Kada pitate dete šta povezuje nešto što voli da jede i na šta stavlja kečap (pica) sa nečim što nosi kad pada kiša (čizma), vi ga terate da vrti asocijacije u mozgu i poveže te pojmove sa Italijom.

Zato uvek preporučujem aktivnosti poput stonog tenisa, koji je fantastičan za koordinaciju oka i ruke i akomodaciju oka, a pomaže i kod disleksije. Isto važi i za folklor ili ritmičku gimnastiku – tu se okreće glava, rade ruke i noge, prati se ritam i aktivira se ceo mozak. Vratimo decu skakanju, rotacijama, poligonima i timskoj igri u kojoj se i pobeđuje i gubi. To je jedini prirodan način da odgajimo zdrave i sposobne ljude.”

Pogledajte BONUS VIDEO