Jelena Đoković počela da čita Braću Karamazove i uzbuđenje je brzo splasnulo, evo zašto

Nakon što se upustila u čitanje jednog od najistaknutijih romana svetske književnosti Jelena Đoković je na Instagramu napisala: “Moje uzbuđenje što konačno čitam “Braću Karamazove” je splasnulo poprilično brzo.

Poslednjih 20 godina čitam i učim o roditeljstvu, odnosima, detinjstvu i traumama… a Dostojevski otvara knjigu možda najgorom mogućom porodičnom postavkom.

Namerno nisam unapred pročitala o čemu je knjiga. Uostalom, to je klasik. Pa… izgleda da sam tako pravo ušetala u svoju najosetljiviju temu: porodicu i decu. Čini mi se da ovo ipak neće biti ono radosno čitanje kojem sam se nadala.

Toliko toga jos ne znamo, ali čini mi se da smo kao društvo ipak odmakli od tog vremena. Jesmo, zar ne?”.

Njeni pratioci su joj odgovorili: “Svakako vredi pročitati, a moja savet je da ne žurite i pronađete tempo koji vama odgovara”, “Nešto najbolje i najteže za čitanje”, “Teme klasika su večne, od njih se ne može odmaći”, “Dostojevski nikada nije lak za čitanje, ali tvoja potreba da učiš i analiziraš čak i kroz klasike je za svaku pohvalu”.

Od godine kada je objavljena knjiga Fjodora Dostojevskog pa do danas prošlo je mnogo vremena.

Roman “Braća Karamazovi” završen je i u celosti objavljen 1880. godine. Objavljivan je u delovima u časopisu “Ruski vesnik” od januara 1879. do novembra 1880. a Dostojevski je preminuo manje od četiri meseca nakon što je knjiga kompletirana.

Književni klasik je ocenjen kao remek-delo psihologije i filozofije. Najveći umovi sveta bili su fascinirani ovim romanom. Primera radi, Albert Ajnštajn je izjavio da su mu “Braća Karamazovi” dali više nego bilo koji naučnik, dok je Sigmund Frojd knjigu opisao kao “najveličanstveniji roman koji je ikada napisan”.

Isticanja radi, u uvodnim poglavljima prve knjige, “Istorija jedne male porodice”, čuveni autor kroz priču o porodici Karamazov oslikava potpuni raspad porodičnih vrednosti i moralnu anarhiju. Porodica je prikazana kao disfunkcionalna, sebična i proćeta dubokim podelama.

Otac je tako opisan kao oličenje nemoralnosti i sebičnosti, braća su potpuno otuđena i stranci jedan drugome, a novac i pohlepa su iznad ljubavi pa je time Dostojevski istakao da je materijalni interes u modernom društvu potpuno uništio porodične veze.

Istaknut je i sindrom “karamazovštine”, urođene porodične crte koju dele otac i sinovi, a koja predstavlja mračnu, divlju i neukrotivu strast. U pitanju je spoj najnižih ljudskih nagona: pohlepa, razvrat, sebičnost i, s druge strane, duboke duhovne čežnje. Porodica je za Dostojevskog kao tlo na kojem uspevaju ekstremne suprotnosti – i moralno posrnuće i duhovnost.

To je ukratko uvod romana, ali je zaključak sledeći. Glavna poruka sadržana je u ideji da je svaki čovek kriv pred svima i za sve, odnosno da smo svi međusobno povezani i odgovorni jedni za druge. Dostojevski kroz sudbinu porodice Karamazov naglašava da se spasenje čovečanstva ne nalazi u hladnom razumu i zakonima, već u svepraštajućoj ljubavi, veri i preuzimanju moralne odgovornosti.