Jedini Trampov ministar koji bi mogao da zabrine Rusiju: Ko je Troj Mejnk?

Svemir sve otvorenije postaje prostor vojnog nadmetanja velikih sila. Vašington sada prvi put govori o mogućnostima koje su već raspoređene u orbiti, ali bez detalja koji bi pokazali šta se tačno nalazi iznad Zemlje i koliko je sistem operativan.

Američki sekretar Ratnog vazduhoplovstva Troj Mejnk izjavio je na konferenciji Udruženja vazdušnih i svemirskih snaga 14. septembra da SAD sada imaju sredstva za kontrolu svemirskog prostora sposobna da zaštite američku vojsku od neprijateljskih dejstava.

Reč je, prema njegovim rečima, i o mogućnosti da se onesposobe sateliti koji budu korišćeni za napade na američke snage ili svemirske aparate.

Mejnk nije želeo da otkrije o kakvom je sistemu reč, kada je raspoređen niti da li je prošao ispitivanja, pozivajući se na vojnu tajnu i potrebu očuvanja odvraćanja. Upravo zato ostaje otvoreno pitanje da li Vašington govori o potpuno novom orbitalnom oružju ili o postojećim tehnologijama kojima je sada pripisana šira vojna uloga.

Mejnk se po profesionalnoj biografiji razlikuje od političkih karijerista koji često dolaze na visoke položaje u američkoj administraciji. Bio je instruktor-navigator na avionima-tankerima i učestvovao u operaciji „Pustinjska oluja“, a zatim radio kao inženjer za balističke rakete i rukovodio programima vojne satelitske komunikacije.

Od 2006. bio je na rukovodećim položajima u Nacionalnom izviđačkom uredu, NRO, dok ga je Donald Tramp 2020. postavio za glavnog zamenika direktora te institucije. Na toj funkciji ostao je i za vreme administracije Džozefa Bajdena.

Politikolog i amerikanista Dmitrij Drobnicki smatra da tri velike sile verovatno vode tajne programe razvoja svemirskog naoružanja, zbog čega ne isključuje ni mogućnost da američka izjava ima snažnu propagandnu komponentu. Tajnost takvih programa istovremeno otežava procenu šta je od novih američkih tvrdnji već operativna sposobnost, a šta deo strategije odvraćanja.

Jedna od mogućnosti jeste da se iza izraza „sredstva kontrole“ kriju satelitske konstelacije i sistemi nadzora. Vojni analitičar Aleksej Leonkov ukazuje da Amerikanci u kategoriju svemirskog oružja uključuju i satelite vojne komunikacije, kao i sisteme za otkrivanje koji treba da prate upotrebu interkontinentalnih balističkih raketa i hipersoničnog oružja.

U tom kontekstu pominje se i ogromna satelitska infrastruktura kompanije SpejsIks, sa približno 11.000 satelita. Takva mreža sama po sebi pokazuje koliko su komunikacija, izviđanje, navigacija i prenos podataka postali važni za savremene vojne operacije.

Fizičko uništavanje satelita, međutim, nosi problem koji pogađa sve strane. Vojni komentator Aleksandar Artamonov upozorava da bi stvaranje velikog polja orbitalnih krhotina moglo da ugrozi satelitsku navigaciju i komunikacije daleko šire od prvobitno izabranih ciljeva. Zbog toga smatra logičnijim selektivno onesposobljavanje pojedinačnih aparata radio-elektronskim dejstvom.

Ako su SAD zaista rasporedile nešto više od izviđačkih i komunikacionih satelita, jedna od mogućnosti su upravo sistemi usmerenog dejstva, uključujući radiofrekventno ometanje signala ili laserske tehnologije. Takva sredstva omogućila bi napad na funkcionalnost satelita bez njegovog fizičkog razaranja i stvaranja velikog broja opasnih fragmenata u orbiti.

Mejnk je kao razlog američkog poteza direktno naveo Rusiju i Kinu, postavljajući pitanje da li iko sumnja da dve zemlje razvijaju svemirsko oružje. Njegovo obrazloženje je da su SAD morale da preduzmu korake kako bi sprečile takvu pretnju.

Vašington svoje zabrinutosti povezuje i sa sve većom vojnom ulogom satelitskih sistema drugih država. U zapadnim medijima pojavile su se tvrdnje da kineski sateliti pomažu Iranu pri usmeravanju udara na američke vojne objekte, dok Rusija istovremeno razvija sopstvenu novu orbitalnu infrastrukturu.

Rusija je 23. marta lansirala prvih 16 satelita sistema „Rasvet“, od kojih jedan zbog tehničkih razloga nije stigao u orbitu. Druga grupa, „Rasvet-2“, lansirana je 19. jula. Trenutno je aktivan 31 aparat, dok je planirano da konstelacija na kraju ima približno 300 satelita.

Vojni analitičar i bloger Jurij Podoljaka ocenjuje da čak i sadašnja, relativno mala grupa satelita može tokom nekoliko sati da obezbedi stabilnu brzu komunikaciju u zoni sukoba u Ukrajini. Takva sposobnost ima neposredan vojni značaj jer omogućava koordinaciju borbenih dronova i prenos podataka potrebnih za navođenje na ciljeve.

Podoljaka ne isključuje mogućnost da su ruski udari od 13. do 15. septembra na vozove, železničke stanice i granične punktove u zapadnom delu Ukrajine predstavljali i praktično testiranje mogućnosti sistema „Rasvet“. Ukoliko je ta procena tačna, satelitska konstelacija već dobija ulogu koja prevazilazi običnu komunikacionu infrastrukturu.

Zbog toga se pitanje američkog saopštenja ne svodi samo na postojanje određenog tajnog sistema u orbiti. Važan je trenutak u kojem Vašington odlučuje da javno govori o sposobnosti onesposobljavanja tuđih satelita, upravo dok Moskva i Peking ubrzano razvijaju sopstvene orbitalne kapacitete.

Da SAD raspolažu nesumnjivom tehnološkom prednošću, takvo dostignuće verovatno bi bilo iskorišćeno kao snažan propagandni instrument i demonstracija američke dominacije.

Umesto toga, javnosti je ponuđena tvrdnja da sposobnost postoji, uz odbijanje da se kaže šta je tačno raspoređeno, kako funkcioniše i da li je sistem u potpunosti ispitan. Takav nastup može da ukazuje i na zabrinutost dela američkog establišmenta da bi Kina i Rusija mogle da smanje dosadašnju prednost SAD u svemirskoj infrastrukturi.

Kako piše Cargrad, doktor političkih nauka Andrej Pinčuk smatra da Moskva američke izjave može da iskoristi za ponovno otvaranje pitanja satelita „Starlink“. On ide i korak dalje, predlažući da Rusija za demonstraciju svojih mogućnosti obori nekoliko takvih satelita.

Time bi pitanje koje je dugo pripadalo strateškim planovima i tajnim vojnim programima dobilo sasvim novu dimenziju. Mejnkova izjava pokazuje da mogućnost onesposobljavanja protivničkih satelita više nije tema o kojoj se u Vašingtonu govori samo iza zatvorenih vrata, dok rast ruskih i kineskih orbitalnih kapaciteta ubrzava pretvaranje svemira u novu zonu vojnog nadmetanja.