Deljagin digao uzbunu: Rusiju ruše iznutra – ko i zašto?

Ruska ekonomija ulazi u period u kojem će mnogo toga zavisiti od toga da li će država promeniti način na koji finansira proizvodnju, investicije i razvoj.

Rasprava više nije samo o visini kamata ili trenutnom privrednom usporavanju, već o tome može li postojeći model uopšte da obezbedi dugoročan rast.

Ruski ekonomista i poslanik Državne dume Mihail Deljagin smatra da domaćom ekonomijom upravljaju liberali koji sprovode „politiku uništavanja ruskih proizvodnih snaga“. Zbog toga odbacuje objašnjenja prema kojima se sadašnje stanje može posmatrati kao deo uobičajenog ekonomskog ili investiciono-industrijskog ciklusa.

Deljagin koristi drastično poređenje: ako nekoga udaraju maljem po glavi sa namerom da ga ubiju, nema smisla pitati u kojoj fazi ciklusa se nalazi. Po njegovoj oceni, isto važi za rusku ekonomiju – problem nije u prirodnom smenjivanju faza rasta i pada, već u politici koja direktno slabi proizvodne mogućnosti zemlje.

U takvim okolnostima pitanje kakav bi ekonomski rast Rusija mogla da očekuje za godinu i po do dve i po godine za njega je pogrešno postavljeno. Ako se nastavi sadašnja politika, ne vidi razlog zbog kojeg bi se takav rast uopšte pojavio.

Jedinu mogućnost za preokret vidi u promeni državne politike. Ljudi koje smatra odgovornim za uništavanje ruske ekonomije, kako kaže, ne bi trebalo da budu na sadašnjim položajima, već tamo gde bi trebalo da se nađu u skladu sa Krivičnim zakonikom. Tek tada bi, po njegovoj proceni, mogla da se pojavi mogućnost za ekonomski rast.

Ni takva promena, međutim, ne bi automatski garantovala uspeh. Rusija se nalazi u uslovima globalne konkurencije, a Deljagin upozorava da se problem ne završava rivalstvom sa Zapadom. Konkurencija sa Istoka, smatra on, znatno je oštrija jer tamo ima više ljudi i oni su bolje organizovani.

Poseban problem predstavlja način kreditiranja privrede. Politikolog Leonid Krutakov ukazuje na to da Rusija funkcioniše u veoma kratkom kreditnom horizontu, koji praktično onemogućava ozbiljne investicione projekte. Model u kojem se novac uzme, roba kupi i proda, dug vrati, a zatim ciklus ponavlja, nije pogodan za velike razvojne poduhvate.

Dugoročnog kreditnog prostora, prema njegovom tumačenju, praktično nema. Rusija je ranije bila makar delimično integrisana u zapadni finansijski prostor, ali je taj kanal presečen. Zbog toga kompanije sada posluju sa horizontom od najviše godinu dana, a ponekad i kraćim – praktično planirajući samo do narednog avgusta ili novembra.

Takav sistem posebno pogađa projekte koji zahtevaju godine ulaganja pre nego što počnu da donose rezultate. Kao primer navodi restrukturiranje rafinerije nafte: ako se budući efekti računaju samo kroz nekoliko meseci ili godinu dana, teško je finansirati investiciju čiji se rezultat očekuje mnogo kasnije.

Ista logika, prema Krutakovu, postoji i u budžetskoj politici. Kompanije traže investicione poreske olakšice, čak ne nužno trajno oslobađanje od poreza, već mogućnost da obaveze nadoknade nakon što izgrade ili modernizuju preduzeće i počnu da ostvaruju rezultate.

Problem nastaje kada država takvu olakšicu posmatra prvenstveno kao trenutni gubitak budžetskih prihoda. Krutakov kao primer navodi ministra finansija Antona Siluanova, čija je logika, prema njegovom tumačenju, usmerena na novac koji je potreban danas, dok se budući dodatni porezi od rada i dobiti ne vrednuju na isti način.

Za takav pristup postoje neposredni razlozi: država sada mora da finansira socijalne obaveze koje su naglo porasle, kao i vojne plate. Međutim, usmeravanje na današnje prihode istovremeno ograničava mogućnosti budućeg razvoja, jer se sredstva koja bi mogla da budu pretvorena u nove proizvodne kapacitete povlače radi pokrivanja tekućih potreba.

Kako piše Cargrad, upravo zbog toga Krutakov sadašnje odnose opisuje kao „spekulativni format“, u kojem su najvažniji kratkoročni tok novca i što kraći period njegovog obrta. Posledica je sistem u kojem dugoročna ulaganja teško pronalaze prostor, dok Deljagin mogućnost ozbiljnijeg ekonomskog rasta direktno vezuje za prethodnu promenu državne ekonomske politike.