Milena i Saša imaju šestoro dece, a jedno pitanje im stalno postavljaju

Njih dvoje poznaju se još iz gimnazije, ali ljubav tada nije počela. Zbližili su se tek pet godina posle mature, na okupljanju generacije, a gotovo dve decenije kasnije imaju šestoro dece. Iako su prvobitno zamišljali znatno manju porodicu, sa svakim novim detetom shvatali su da žele još jedno. Danas otvoreno govore o novcu, organizaciji, braku koji ne žele da izgube među roditeljskim obavezama, ali i komentarima koje često slušaju – od “šta će vam toliko dece” do pitanja kako ih uopšte finansiraju.

Pročitajte i ispovest Maje iz Kraljeva koja je samohrana majka jedanaestoro dece.

Znali su se iz gimnazije, a spojili se tek pet godina posle mature

Milena i Saša upoznali su se još 1. septembra 1996. godine, ali su tada pripadali različitim društvima i između njih nije bilo ljubavne priče.

Za nju je trebalo sačekati susret generacije.

– Formalno smo se znali još iz škole, ali ona je bila u nekom svom filmu, ja u svom. Onda vas život pet godina posle mature ponovo spoji na istom mestu i shvatite da zapravo imate sagovornika pred sobom, što je veoma važno. Kada smo počeli više da se upoznajemo, videli smo koliko zajedničkih tema i interesovanja imamo. Posle vam bude žao što ranije niste bili u kontaktu, ali sve se to lepo nadoknadilo – priseća se Saša.

Veza je vremenom došla i do trenutka kada je Milena odlučila da stvari treba konkretizovati.

– Rekla sam mu da nam je veza malo u „sivoj zoni“ i da bi trebalo da razmislimo šta ćemo dalje –-kroz osmeh se priseća Milena.

Saša je, kaže, sugestiju ozbiljno shvatio.

– Razmislio sam i krenuli smo putem koji nas je doveo dovde. Moram da kažem da je sugestija bila više nego opravdana – dodaje on.

Nisu planirali šestoro: “Krenuli smo sa jednim i život je dobio drugu dimenziju”

Odluka da imaju veliku porodicu nije doneta odjednom. Nije postojao plan na kojem je pisalo – šestoro.

Počeli su sa jednim detetom, a onda se njihov pogled na roditeljstvo menjao.

– Nismo razmišljali da ćemo imati toliko dece. Krenuli smo sa jednim i, što se mene tiče, to je bilo bolje nego što sam mogao da zamislim. Život zaista dobije neku drugu dimenziju. Drugačije počnete da gledate svakodnevicu i budućnost, ne neku daleku, već svaki dan, vikend, mesec. Meni nikada nije bilo veliko opterećenje to što dete plače ili što treba da ga presvučem. Pa šta? To je normalno i lepo je učestvovati u svemu tome – objašnjava Saša.

Pročitajte i priču Ruskinje koja se zbog ljubavi preselila u selo kod Zlatibora, udala se za Miliju i rodila 11 dece.

Kaže da mu smeta kada se roditeljstvo predstavlja kao nešto gotovo neizvodljivo.

– Danas je roditeljstvo postalo kao neka alhemija. Ljudi nas pitaju: „Šta će vam to?“ A meni je to nešto najbolje što mi se dogodilo. To ne znači da nema napornih dana, problema i briga, ali mi smo svesno birali ovaj život – naglašava on.

“Odakle vam novac za šestoro dece?” – pitanje koje stalno slušaju

Velika porodica privlači pažnju, ali sa njom dolaze i pitanja koja Milena i Saša ne doživljavaju uvek kao dobronamerna.

Najčešća su vezana za novac.

– Uglavnom su komentari: “Odakle vam novac?”, “Znate li koliko to košta?”, “Koliku pomoć dobijate?”, “Zašto toliko dece u ovoj ekonomiji?” Nekada na to odgovorim pitanjem: “Da li vi učestvujete u našim prihodima pa vas toliko brinu naši rashodi?” To je naša briga. I jeste nekada briga, da se ne lažemo. Desi se da krenem u prodavnicu, setim se cene nečega i poželim da se vratim kući malo da odspavam, pa tek onda ponovo krenem – kroz smeh priča Saša.

Milena dodaje da njihova deca, kao i sva druga, imaju želje, ali da ne pokušavaju da im ispune baš svaku.

– Naravno da vide društvene mreže, YouTube, šta imaju druga deca i da požele razne stvari. Ako je nešto u skladu sa našim mogućnostima, izađemo im u susret, čak i kada nama deluje malo besmisleno. Ali ne mogu da kažem da odrastaju uskraćeno. Imaju ono što im je potrebno, pa i više nego što smo mi imali kao deca. Samo su vremena drugačija – objašnjava ona.

Kalendar na frižideru planiraju osam nedelja unapred

Sa šestoro dece spontanost često mora da ustupi mesto dobroj organizaciji.

Petoro dece već je u školskom sistemu, najstarija ćerka je srednjoškolka, četvoro ide u osnovnu školu, a tu su i vrtić, sportovi i druge aktivnosti.

– Imamo ogroman kalendar na frižideru i planiramo otprilike osam nedelja unapred. Tu upisujemo sportske obaveze, kontrole kod lekara, roditeljske sastanke, kada je ko bio na kojoj aktivnosti, kada nešto treba sledeći put da se plati… Shvatili smo da nije dovoljno da jedno od nas nešto drži u glavi, jer onda drugo nema uvid. Ovako svi znamo šta nas čeka – objašnjava Milena.

Jedno od dece trenira i oko sto kilometara od mesta u kojem porodica živi, pa vikendi često prolaze u putovanjima, utakmicama i takmičenjima.

Ali oni to ne nazivaju žrtvom.

– Ljudi nam kažu: “Vi ništa ne radite za sebe, to je ogromna žrtva.” Ali ne razumem zašto je toliko teško prihvatiti da je to svestan izbor. Naša deca su nam prioritet. Kada odem na utakmicu svog deteta, ne osećam da sam nešto žrtvovala. Gledam svoje dete, pratim nešto što mu je važno i to meni puni baterije – jasna je Milena.

Starija deca nisu “besplatne dadilje” za mlađu

U porodici sa šestoro dece moglo bi se očekivati da stariji automatski preuzmu brigu o mlađima.

Milena i Saša to ne žele.

– Naravno da će nekada neko od starijih uskočiti 15 ili 20 minuta ako nam je potrebno, ali nije njihova obaveza da čuvaju mlađu decu. Nismo ih zato rađali. To su njihova braća i sestre, a ne njihova deca. Posebno sa najstarijom ćerkom znam da bih mogla da joj poverim mlađe, ali baš zato ne želim da je time opterećujem – naglašava Milena.

Odgovornosti, ipak, postoje. Deca učestvuju u kućnim poslovima, vode psa, sklanjaju za sobom i postepeno uče da brinu o sopstvenim obavezama.

– Ako pričamo o samostalnosti, onda ona mora negde da počne. Ne može dete jednog dana samo da postane samostalno. Mora da zna da skloni svoje stvari, da uradi ono što je njegov zadatak i da snosi posledicu ako nešto zaboravi. Kada putujemo, već nekoliko godina sami se pakuju. Ako nešto nisu poneli – to je njihova lekcija. Mada sam jednom i ja otišla na odmor bez kupaćeg i papuča, tako da očigledno svi učimo – kroz smeh priznaje Milena.

Uz šestoro dece uveli su jedno pravilo samo za njih dvoje

Među školama, treninzima, kuvanjem, prevozom i svakodnevnim obavezama lako je zaboraviti da su pre šestoro dece postojali Milena i Saša.

Zato su uveli mali ritual.

– Trudimo se da svakog dana zajedno popijemo kafu, makar sedeli i ćutali. To je trenutak kada oboje imamo potrebu da se malo restartujemo od svega. Naravno da trenutno možda 50 odsto naših razgovora čine deca, jer nam je to najveća okupacija, ali imamo i druge teme. Svesni smo da smo u sve ovo ušli nas dvoje i da će deca jednog dana otići – govori Milena.

Za nju je upravo to jedan od najvećih paradoksa roditeljstva.

– Dobijete dete, brinete o njemu, čuvate ga, a sve vreme ga zapravo vaspitavate da jednog dana ode od vas i bude samostalno. Emocije su tu potpuno sukobljene. Želite da ih zaštitite i zadržite, a istovremeno želite da im ne budete potrebni za svaku odluku. Treba da znaju da smo uvek tu i da mogu da nam se vrate, ali ne želimo da zavise od nas – objašnjava ona.

Šestoro dece, šest potpuno različitih karaktera

Jedna od najvećih lekcija koju je Milena dobila kroz roditeljstvo jeste da ono što funkcioniše sa jednim detetom sa drugim može potpuno da zakaže.

– Sa prvim detetom pomislite: “Aha, ovo mi dobro ide zato što sam ja uradila to i to.” Onda dobijete drugo dete koje uopšte ne reaguje na isti način i shvatite da možda nema toliko veze sa vašom genijalnom metodom, nego ste jednostavno imali dete čijem je karakteru ona odgovarala. Sa svakim sledećim upoznajete potpuno novi temperament – priča Milena.

Zato, kaže, ne pokušava svih šestoro da vaspitava identično.

– Neki su veoma taktilni i treba im fizička bliskost, nekima je važno da im verbalno objasnite i kažete šta osećate. Negde se temperament roditelja i deteta poklopi i sve ide lako, a negde je mnogo veći izazov. Tada vi kao roditelj morate da pokušate da se približite načinu na koji to dete komunicira, a ne da očekujete da se svih šestoro prilagodi vama – smatra ona.

Najmlađi Vladislav, priznaju kroz smeh, ipak ima poseban status.

– On apsolutno odrasta kao jedinac. Sve se vrti oko njega. Najstarija ćerka nam je čak rekla: “Ta vaša roditeljska oštrica se baš istupila. Nemojte posle da se žalite kada vam kažu da vam je dete razmaženo, sami ste odgovorni.” I jeste u pravu. Sa godinama nekada jednostavno nemate energije za bitke koje ste vodili pre deset godina – iskrena je Milena.

“Šesta trudnoća sa 41, 42 godine zaista je bila teška”

Milena je prvo dete rodila sa 28, odnosno 29 godina. Kada je nosila šesto, bila je u ranim četrdesetim i kaže da je razliku veoma osećala.

– Šesta trudnoća je stvarno bila teška i nema potrebe da se pretvaram da nije. Imala sam 41, 42 godine i to se apsolutno oseti. Kada danas gledamo unazad, ponekad nam je žao što nismo ranije krenuli sa decom. Ali upadnete u ono: završi prvo ovo, pa diplomu, pa nađi posao, pa se sredi… i život prolazi – otvoreno govori Milena.

Svih šest trudnoća imalo je jednu zajedničku neprijatnost – veoma jake mučnine, koje su u pojedinim periodima zahtevale i infuzije i bolničko lečenje.

– Svaki put sam u tim trenucima pomislila: “Bože, šta mi je ovo trebalo?” Ali onda prođe i zaboravite. Sa svakom sledećom trudnoćom postoji i druga vrsta griže savesti jer već imate decu kojoj treba vaša pažnja, pa se uveče setite: “Dobro, tu je i beba, hajde sada malo da se posvetim i njoj.” Ali valjda to tako ide – priseća se ona.

Jedan porođaj pamti sa “čvorom u stomaku”

Šest trudnoća nisu značile i šest sličnih iskustava na porođaju.

Drugi porođaj Milena pamti kao posebno težak i svoje iskustvo opisuje kao akušersko nasilje.

– Apsolutno. I danas, posle toliko godina i psihoterapije između, kada se toga setim imam isti čvor u stomaku. To je bilo toliko teško da sam jedno vreme zaista vagala da li uopšte želim treće dete, jer nisam bila sigurna da želim ponovo da prolazim kroz tako nešto – govori Milena o svom iskustvu.

Treći porođaj, kaže, bio je potpuna suprotnost.

– Njega pamtim kao najlakši od svih i na neki način kao iskustvo koje je zalečilo ono prethodno. Kasnije se promenio i moj odnos prema porođaju. Mnogo više me je zanimalo kako se ja osećam, šta moje telo prolazi i šta mi je potrebno, a manje koje instrukcije treba bespogovorno da pratim – objašnjava ona.

Upravo su trudnoća, porođaj i roditeljstvo kasnije postali i važan deo njenog profesionalnog života.

Pogledajte BONUS video: