Svetlana se zbog ljubavi preselila u Ugandu, a onda doživela šok

Svetlana se priseća mladih dana u domovini i otkriva šta je zapravo presudilo da njena životna staza krene iz Rusije ka drugom kontinentu – Africi.

– Sudbina me je dovela u Afriku zato što sam se u mladosti stidela svog visokog rasta. Nigde skoro nisam išla. Odem na igranke, ranije su svi bili onako sitni i mali, pa odeš, staneš i samo stojiš. Zato uglavnom nigde nisam ni izlazila, samo bioskop, knjige i posao – ispričala je Svetlana.

Ipak, jedan poziv prijateljica promenio joj je život iz korena:

– Drugarice su me pozvale na neko veče. Otišle smo tamo i upoznala sam svog muža. U početku je, naravno, bilo strašno: “Bože, šta ćemo uopšte govoriti?” Ali posle je sve nekako došlo na svoje i navikla sam se.

“Kad smo se vozili od aerodroma, rekla sam: Karaul!”

Odlazak iz Sovjetskog Saveza i prvi susret sa afričkim tlom doneo je ogroman šok za mladu ženu.

– Sleteli smo ovamo, ali kada smo se prevezli ulicom, putem koji vodi od aerodroma do grada, rekla sam: “Upomoć” (Karaul), gde smo mi ovo dospeli?

Pročitaj i: Dimitrije odveo Afrikanku da živi na NAJHLADNIJEM MESTU NA SVETU NA MINUS 50: “Njoj nikako nije jasno MESO U PRODAVNICI”

Od devojke iz Kubana postala je domaćica i majka troje dece u Kampali, gde je morala brzo da nauči kako da vodi domaćinstvo u skromnim finansijskim uslovima.

– Moj muž ne zna da se cenka, ali mi Ruskinje obožavamo pregovore!

Da bi sastavila kraj s krajem i sačuvala porodični budžet, Svetlana sama odlazi na lokalne afričke pijace, mesta na koja belački svet retko zalazi.

– Bude malo strašno, naravno, ali je zato mnogo jeftinije! Jednom nedeljno pravim takve odlaske na pijacu, sama sve kupujem jer moj muž uopšte ne ume da se cenjka na pijaci. A mi, kao prave ruske žene, obožavamo da se cenjkamo!”

Svetlana opširno opisuje i svoju taktičku borbu sa prodavcima povrća na tezgama:

– Nikada ne kupujem na prvu, prvo obiđem celu pijacu da saznam gde šta koliko košta, pa tek onda počinjem da se cenjkam. Ako mi jedan ne popusti cenu, kažem u sebi: “Dobro, sedi ti samo!” Čak i ako mi neko ne spusti cenu, ja kod tog čoveka više ne kupujem, otići ću kod drugog!

Prevara, biznis i gubitak svega

Svetlanin život u Ugandi nije bio nimalo jednostavan. Pored prilagođavanja na novu kulturu, morala je da prođe kroz teške porodične lomove i poslovne uspone i padove.

– Dok sam ležala u bolnici zbog veoma teške bolesti, ćerka mi je po izlasku otkrila da je otac dovodio drugu ženu u naš dom. To nisam mogla da mu oprostim, a on se čak uvredio na ćerku što ga je odala i rekao mi: “Ako nećeš da živiš sa mnom, uzmi ćerku i idi”. Kasnije sam pokrenula sopstveni posao sa gajenjem pilića za meso, to je bio odličan biznis. Zarađivali smo dovoljno za život, zabavu i automobil, ali je sve propalo zbog velikih muževljevih propusta. Sada živim u privatnom hotelu i čekam da završimo kuću na ime naše ćerke – otkrila je kubanska emigrantkinja.

Rasizam u domovini i tuđini

Jedan od najpotresnijih razloga zašto su mnoge sovjetske žene napustile svoju domovinu jeste odsustvo prihvaćenosti za njihovu mešovitu, tamnoputu decu u tadašnjem Sovjetskom Savezu.

– U našoj domovini sam morala sama da idem u pozorište i bioskop, jer sa mužem nisam smela ni u park da izađem. Ljudi su pogrdno dobacivali i vređali, pa kada sam otišla u Afriku, konačno sam prodisala. U domovini su mi dete zvali pogrdno “negrin”, i mene kao majku to bolelo više od bilo čega, jer svaki me prst boli jednako. Sa druge strane, u Ugandi ćerku zovu “mzungu”, što znači Evropljanka. Primetila sam da u Moskvi, kada vidi tamnoputog čoveka u metrou, moja ćerka bukvalno zadrhti jer oseti da je to neko njen – podvukla je Svetlana u dokumentarcu iz 1990.