Valentina je autističnog sina polila esencijom, pa pobegla: Optužena je za pokušaj ubistva

Majka, sin, autizam i pokušaj ubistva našli su se u središtu slučaja koji je potresao javnost u Sankt Peterburgu. Kad su se 10. oktobra pojavili snimci iz sudnice, pažnju je privukla 41-godišnja Valentina G. – žena na čijem su se licu očitavali umor i beznađe. Suđenje je tek počelo, a njen 12-godišnji sin koji je čudom uspeo da se spase i potraži pomoć, i dalje se bori za život.

Kao i kod druge dece sa poremećajem iz spektra autizma, i kod Valentinog sina u prvoj godini ništa se nije primećivalo. Onda su lekari primetili razvojne različitosti u odnosu na drugu decu – Valentinin sin skoro da uopšte nije govorio, samo je ponavljalo zvuke. Tad je i dobio dijagnozu.

Pisala blog o deci sa autizmom

Valentina se herojski nosila sa životnim izazovima. Bila je zaposlena i uz to se bavila decom i kućom. Ona je iskusni stručnjak za evropsku grafiku s početka 20. veka, generalna direktorka i osnivač popularnog umetničkog centra u Sankt Peterburgu. Njene izložbe često su se pojavljivale u medijima, pa i na TV-u. Takođe, žena je vodila blog u kojem je iscrpno pisala o tome kako izgleda odgajati posebno dete.

“Uopšte, svako dete, a posebno autistično, ima pravo da bude ljuto, kao i odrasli. Danas sam se posvađala sa sinom, ali je iz uloge malog dečaka prešao u samostalnost. Čini mi se da je i kod tipične dece isto, samo što im majka vikne, pa oni odu da rade. U udžbenicima i karticama za autiste malo pišu o ljutnji, a u životu toga ima. Važno je izbaciti ljutnju, u bilo kom prihvatljivom obliku. Bolje je biti ljut i shvaćen, nego glumiti dobrotu”, pisala je Valentina u aprilu 2026. godine.

Od objaljivanja citiranog dela bloga do pokušaja ubistva prošlo je pola godine. Tokom tih šest meseci brige Valentinu su slomile brige. Posao koji je vodila otišao je u minus, a dugovi, prema rečima poznanika, dostigli su gotovo 11.000 evra. Muž se bavio izradom sajtova i radio je od kuće. U poslednje vreme, kažu poznanici porodice, imao je zdravstvenih problema, a zarada mu je postala nestabilna. Zbog svega toga Valentinu nije napuštao strah za budućnost. Pomišljala je da se reši sina, a onda da digne ruku na sebe.

Muž nije prihvatao da dečak ode u dom

Briga o sinu koji ima poremećaj iz spektra autizma postajala je sve teža. Porodici je pomagala socijalna radnica, ali to nije mnogo olakšalo situaciju. Valentina je sve burnije reagovala na sina: ljutila se što na ulici beži, hvata prolaznike, imitira zvuke automobila. Ljudi oko nje, iz radoznalosti ili želje da pomognu, pokušavali su da razgovaraju s njom, pitali je o dijagnozi. To pitanje ju je dotuklo.

Valentina je sumnjala da ima depresiju, ali nije našla vremena da ode kod lekara. Više puta je pokušavala da razgovara sa mužem, tražila pomoć – i rečima i delima, priznala da je umorna i vidi samo jedno rešenje: da dete smeste u dom. Ali muž je njene reči dočekao na nož: takva odluka mu je bila neprihvatljiva, a ujedno nije želeo da podeli brige sa ženom. Situacija se sve više komplikovala.

Kobnog jutra, Valentina se probudila s mišlju da više ne želi da živi. Imala je plan: kad muž isprati decu u školu i ode u bolnicu, ona će staviti tačku na sve. Ali, dečak je istrčao napolje za ocem. Dok je Valentina vraćala dete, vreme je prošlo. Odlučila je da odvede sina na nastavu, ali su zakasnili na čas. Pokušavajući da pronađe bilo kakvu podršku, Valentina je krenula kod svojih roditelja – zajedno sa dečakom ušla je u voz. Ova putovanja dečak je posebno voleo – mogao je satima da gleda snimke o vozovima na internetu.

“Ne govori, pa je teško shvatiti šta mu je u glavi. Često idemo van grada istom rutom do Baltičke stanice, i on samo maše rukom, tako shvatim da želi negde da skrene, ali gde, e to ne znam”, pisala je Valentina na društvenim mrežama o sinu i zajedničkim putovanjima.

“Osetila sam miris esencije i znala šta ću da uradim”

Dečak se obradovao predstojećem putovanju. Ali u vozu je postao nemiran, hvatao je putnike, a radoznali saputnik je pitao od čega dečak boluje. Valentina je ispričala istražiteljima da je, sedeći u vozu i pokušavajući da se smiri, jasno osetila jak miris esencije. Opsesivan, kao da joj je prodirao u mozak. Do stanice na kojoj je trebalo da izađu majka i sin nisu stigli – izašli su ranije.

Valentina je odlučila da prošetaju oko Dudergofskog jezera – nadala se da će napetost popustiti. Ali u glavi joj se već vrzmala strašna misao: treba joj esencija i sve će biti gotovo. Na putu do jezera kupila je dve boce i stavila ih u torbu.

Neko vreme majka i sin su šetali pored jezera. Valentina je u glavi vrtela misli o životnim problemima, jadikujući nad svojom sudbinom. Verovatno je tad donela odluku da će na sve staviti tačku i otići zajedno sa sinom.

Odvela je sina u žbunje i izvadila esenciju. Prvi gutljaj dečak je uzeo sam, a zatim mu je ona silom sipala tečnost u usta i po telu. Esencija mu je dospela na lice, dete se otimalo, roptalo i u jednom trenutku palo u vodu. Valentina je shvatila da njen sin može da se utopi, ali mu nije pomogla – pobegla je. Na sudu je objasnila da je prvobitno htela sama da pozove policiju i preda se, ali je zatim odlučila da ode do roditeljske kuće i tamo sebi oduzme život. Nije uspela – nije imala snage.

Došla je sebi tek kasno uveče i shvatila da leži u napuštenoj kući. Ustala je i otišla kod roditelja. Oni su već znali za tragediju. Njen sin se čudom spasio; dečak je, uprkos svemu, uspeo da izađe iz vode i dođe do obale, gde su ga primetili prolaznici. Hitno je hospitalizovan, a lekari su ga stavili u veštačku komu kako bi organizmu dali šansu da se oporavi i da dečak preživi.

Valentina je uhapšena u roditeljskoj kući. Na sudu je zbunjeno slušala kako se odlučuje o njenoj sudbini. Delimično je priznala krivicu, ali nije se protivila pritvoru u kom će ostati do 8. decembra.

Porodični prijatelji takođe pokušavaju da shvate šta se dogodilo – niko od njih nije mogao da kaže ništa loše o majci troje dece.

“Ona je uvek bila staložena i razumna. Izgledalo je kao da joj je život potpuno posvećen sinu – da mu pomogne da napreduje, socijalizuje se, makar malo. Nije krila njegovu dijagnozu i svim srcem je brinula za dečaka, kao i za drugo dvoje dece”, kažu Valentinine prijateljice.

Fotografije na njenim društvenim mrežama pokazuju da se majka nije stidela sina. Jedino objašnjenje koje vide jeste da joj je popustila psiha od svih briga koje je morala sama da nosi.

Pogledajte BONUS VIDEO: