Emisija “Signali”: Da li je izgubljena akademska godina i da li su izbori rešenje za izlazak iz krize?

Političku situaciju u Srbiji analizirali su istoričar Čedomir Antić, politikolog Boban Stojanović i sociolog Vladimir Vuletić.

Istoričar Čedomir Antić je rekao da zaposlen na Univerzitetu u Beogradu kao profesor, da je tamo od kada je bio student, pa postdiplomac, pa kao kolega koji radi u Institutu, kasnije kao docent, pa vanredni i na kraju redovni profesor, već 31 godinu.

„Jako sam tužan što je do ovoga došlo i reći ću nešto što većina paranoika kaže, a to je – rekao sam vam. Ne bih hteo sada da se svrstam među te koji su rekli, ali možemo da vratimo i emisiju ovde“, rekao je on.

Antić kaže da smo sada doživeli da u uslovima u kojima je mesecima trajalo zaklinjanje u to da je ovde reč o promeni sistema vrednosti, političkog sistema, da izbori nisu bitni, a da ih vlast organizuje samo da bi se potvrdila.

„Onda je potom najvažnija tema bio REM. Kad smo ušli u novi konkurs za REM, bilo logično da ostane stari saziv skupštine, to je bilo logično. Ultimativno se sada traže izbori zakazani za kraj juna, u uslovima u kojima i vi znate da opozicija od 2019. godine tvrdi da nema uslova za izbore“, ističe on.

Antić podseća da su ti pregovori o izbornim uslovima trajali dugo, da su bili jako kompleksni, da je opozicija jednom bojkotovala izbore za vreme korone, pa je posle toga izlazila na izbore, pa su poništeni jedni izbori za Skupštinu grada Beograda.

„E, sada vidimo da oni koji imaju najveću podršku među opozicionim biračima kažu – izbori što pre ali bez vas“, naglašava on.

Antić podseća da u Srbiji ima 200.000 studenata, da Beogradski univerzitet ima 96.000 studenata, da profesora, docenata i saradnika ima oko 10.000.

„Je li moguće da je od svih njih samo 3.000 potpisivalo zahtev za vanredne izbore? To govori ili o lošoj organizaciji ili govori o tome da stvari baš i nisu onakve kako ih predstavljaju“, kaže on.

Antić dodaje da su svi stali iza plenuma koji nisu po zakonu i nisu po Ustavu.

„Zar nije bilo logično da angažujemo naše ustanove? Ja danas vidim da na pismo Rektorskog kolegijuma, iza koga pretpostavljam da su stali svi dekani, ne odgovara Nastavno-naučno veće Filozofskog fakulteta, već Otvorena zbornica. Pa, šta to znači, da mi sada više nemamo ni ono malo ustanova što smo imali, nego imamo studentski plenum i profesorski plenum“, pita se on.

Politikolog Boban Stojanović kaže da nije video koliko potpisa na zahtevu za vanredne parlamentarne izbore, ali da mislim da to ni nisu studenti, već profesori i nastavno osoblje.

“Predsednik države je rekao da nije dobio ni usmeno ni pisano od studenata ili od profesora zahtev za raspisivanje izbora. Pa, ni ne može da ga dobije u institucionalnoj formi, zna se kako se raspisuju izbori“, kaže on.

Stojanović podseća da predsednik države formalno raspisuje izbore i dodaje da je to jako važno da se podvuče, pošto neki kažu da je Vučić nenadležan, a on kaže da je apsolutno nadležan.

„On ih svakako raspisuje na predlog Vlade, a ne činom potpisa. Ja ću reći da on nije u potpunosti nenadležan, ali za raspisivanje on u jednom institucionalnom okviru ima mogućnost da odbije da raspiše izbore i to je trenutak kada Vlada podnese takozvani obrazloženi predlog za raspuštanje parlamenta“, objašnjava on.

Stojanović dodaje da Ustav kaže predsednik može raspisati izbore, Zakon o predsedniku to kaže, da on može odbiti raspisivanje izbora, uz obrazloženje.

„Ja ću reći da je to relativno izvršna nadležnost predsednika, ali samo u odbijanju. Ne može on sutra da se probudi i da raspiše izbore. Znači, on mora da dobije zahtev“, ističe on.

Stojanović je podsetio na to da su u eri SNS-a bili jedni redovni izbori i četiri puta vanredni. Uvek je Vlada podnosila taj obrazložen predlog, a Vučić i Tomislav Nikolić su raspisivali izbore.

„Kada bi se desilo to da, na primer, Vlada podnese obrazložen predlog, a predsednik odbije, Narodna skupština i Vlada mogu zajedno da zaobiđu predsednika, Vlada može da podnese ostavku, Narodna skupština 30 dana da ne izabere novu Vladu i predsednik Republike mora da raspiše izbore. Njegov čin potpisa u tom momentu je ceremonijalan. Znači, Skupština i Vlada mogu da zaobiđu predsednika. Ako ni Vlada neće da podnese ostavku, Narodna skupština može da izglasa nepoverenje, za 30 dana da ne izabere novu i opet predsednik mora da raspiše izbore“, objašnjava on.

Stojanović kaže da zanimljivo da sada, odjednom, posle 13 godina vanredni izbori nisu na stolu.

„Znači, vanredni izbori su bili 2014. pa 2016. 2022. i 2023. Onda pada Vlada Miloša Vučevića pod uticajem najmoćnijeg političkog aktera u zemlji. Ja sam očekivao da će se tada ići na izbore. Odugovlačilo se sa izborom nove Vlade, ali se nijednom nije ozbiljnije pričalo o tome. Zašto? Zato što IPSOS ni jedno jutro nije doneo Aleksandru Vučiću istraživanje po kome on, čak ni na ovakvim neslobodnim i nepoštenim izborima, može da pobedi. Kao, nećemo nestabilnost, nećemo da produbljujemo krizu, a 2023. su mogli izbori, a 2022. su mogli. Rekli ste u uvodu kako nema osnova za raspisivanje vanrednih izbora Sada ih, ja bih rekao, ima mnogo više nego što ih je bilo 2014. pa 2016. 2022. i 2023“, napominje on.

Sociolog Vladimir Vuletić kaže da je njemu fantastično to koliko dugo, od trenutka kada su se prvi put sa plenumi oglasili na taj način, a ranije su govorili drugačije, mi se bavimo ovim pitanjima i vi postavljate te dileme.

„Ja ne znam više, u poslednjih 20 ili 30 godina, koliko je bilo vanrednih izbora, protesti svake godine, različitim povodima, ali u 200 godina od kako postoji Beogradski univerzitet nije se desilo u mirnodopskim uslovima da je akademska godina propala i to je tema koja je nebitna. Svi pričaju o izborima, izbori su važni, sada se na neki način prepliću te teme i kao izbori su tu da bi se rešilo i ovo pitanje. Mislim, toliko ima spinovanja, toliko različitih pokušaja da se nešto što je, po meni, najvažnije pitanje, kako smo uopšte kao društvo došli do toga da bude izgubljena akademska godina“, kaže on.

Vuletić kaže da postoji mogućnost da godina bude prevedena i da bi on to voleo, pre svega zbog onih studenata koji nisu u svemu ovome ni na koji način bili aktivni, koji su jednostavno čekali da ono što su upisali, da se time i bave i da su oni i njihovi roditelji zapravo najveća kolateralna šteta svega ovoga.

„Predlog Rektorskog kolegijuma ima prilično pretenciozan naziv ’Za spas univerziteta’. Znate univerzitetu su potrebne reforme, ali to može ili bi trebalo da može univerzitet iz sebe da iznedri. Živimo u vreme kada naš univerzitet mora polako da se prilagođava i tehnološkim i svim ostalim promenama koje se dešavaju u svetu. Ako ne univerzitet, onda bi reforme morale da dođu od strane onih koji zapravo finansiraju i koji su osnivači“, smatra on.

Vuletić dodaje da je „spas univerziteta“ mnogo širi pojam, a da ovde možemo da govorimo o formalnom spasu akademske godine, te da je to nekakvo tehničko pitanje.

„Ja ne mogu da budem ni protiv jednog predloga koji bi, evo bar ovim studentima o kojima govorim omogućio da na neki način ne izgube bar i formalno godinu, iako je godina izgubljena. Mi nemamo akademsku godinu i sada, umesto toga, pričamo svi o izborima i meni se čini da je na neki način i ta inicijativa o izborima i došla, možda grešim, da bi se zamaglilo ovo ključno pitanje“, ističe on.

Vuletić se pita šta je efekat šestomesečne blokade i šta bi uprave fakulteta i studenti u blokadi mogli da kažu o tome šta se postiglo u toku tih šest meseci.

„Kada je ova situacija počela u decembru, već nakon onog pokušaja predsednika da se obrati studentima, a njih tada apsolutno nije zanimalo ništa vezano za te ovaj zahteve, što su pokazali time što nisu hteli ni da saslušaju o čemu je bilo reči. Ali ste zaista u januaru imali jednu dosta napetu društvenu situaciju i tada se činilo da bi izbori mogli da je reše, jer izbori i služe da se kanališu društveni nemiri, da se prevaziđe određena situacija koja može da destabilizuje društvo. Međutim, na to niko nije odgovarao, a sada se odjednom traže izbori“, podseća on.

Vuletić sve ovo tumači time da je čitava ova blokada zapravo bila svojevrsni model, koji je trebao da posluži da se dođe do nečega što je generalni štrajk.

„I on je trebao da bude, on je bio i objavljen. Studenti su tada morali da promene neku vrstu taktike, a umesto njih su preuzeli štafetnu palicu neki drugi i oni su tada služili samo kao neka vrsta ljudi koji šetaju i ’pumpaju’. Onda je trebalo 15. marta da sve kulminira nekom reprizom 5. oktobra, pa ni to se nije dogodilo“, ističe on.

Vuletić kaže da će izbora biti ukoliko se svi akteri saglase, ali da on vidi da nema nekog velikog entuzijazma, ni kada je reč o opozicionim parlamentarnim opozicionim strankama, a da kada je reč o vladajućoj stranci, on je razumeo da su „vrata odškrinuta“.