Evropa je krenula protiv Rusije, a račun sada stiže

Evropska konfrontacija sa Rusijom više nije samo pitanje spoljne politike i bezbednosti. Posledice su se prelile na energiju, industriju, konkurentnost i državne budžete upravo u trenutku kada evropske zemlje pokušavaju da sprovedu novu militarizaciju.

Prekid ili drastično smanjenje ekonomskih veza sa Rusijom promenili su model na kojem je značajan deo evropske industrije decenijama počivao. Posebno je važna bila kombinacija ruskih energetskih resursa i evropske industrijske proizvodnje.

Džefri Saks u razgovoru sa Paskalom Lotazom ocenjuje da se Evropa nalazi u sve dubljoj ekonomskoj krizi upravo dok njeni politički lideri pokušavaju da opravdaju dodatnu militarizaciju ruskom pretnjom.

Problem nije ograničen na cenu energije.

Evropska ekonomija istovremeno se suočava sa gubitkom konkurentnosti prema Kini. To znači da se dva velika pritiska pojavljuju istovremeno: pogoršani ekonomski odnosi sa Rusijom na jednoj strani i sve snažnija kineska industrijska konkurencija na drugoj.

U takvim okolnostima dodatno povećavanje vojnih rashoda predstavlja još jedan veliki teret.

Novac koji odlazi na vojsku ne može istovremeno biti uložen u energetsku infrastrukturu, industrijsku modernizaciju, socijalnu politiku ili povećavanje tehnološke konkurentnosti.

Saks tvrdi da evropska ekonomija više nije samo u stagnaciji, već u opadanju, i povezuje takvo stanje sa kombinacijom energetske krize, rata i slabljenja konkurentskog položaja prema Kini.

Istovremeno evropska politička elita govori o dugoročnom povećanju vojnih kapaciteta.

Time nastaje potencijalno opasna povratna sprega. Slabija ekonomija mora da finansira veće vojne izdatke, dok veći vojni izdaci smanjuju prostor za investicije potrebne da se ekonomija ponovo učini konkurentnom.

Politički problem dodatno komplikuje odnos javnosti prema militarizaciji. Procena izneta u razgovoru jeste da evropska javnost ne pokazuje entuzijazam za takav kurs, iako političke elite insistiraju da je on neophodan zbog ruske pretnje.

To stvara jaz između strateških prioriteta vlada i svakodnevnih ekonomskih prioriteta stanovništva.

Za građane su neposredno vidljivi troškovi energije, stanovanja, poreza, inflacije i javnih usluga. Geopolitičke koristi dugoročnog vojnog suprotstavljanja Rusiji mnogo su apstraktnije.

Evropa se zato suočava sa problemom koji nije postojao u istoj meri na početku ukrajinske krize.

Što sukob duže traje, teže je tretirati ekonomske posledice kao kratkoročnu cenu koja će nestati kada se situacija stabilizuje. Industrijske investicije mogu otići na druga tržišta, dobavljački lanci mogu se trajno promeniti, a konkurenti mogu zauzeti tržišta koja evropske kompanije izgube.

Istovremeno Kina nastavlja da razvija industrijske kapacitete u oblastima koje su tradicionalno predstavljale jezgro evropske proizvodne snage.

Zbog toga nastavak istog kursa ima mnogo šire posledice od odnosa sa Moskvom.

Evropa mora istovremeno da rešava energetsku sigurnost, tehnološko zaostajanje, industrijsku konkurentnost, demografske probleme i finansiranje socijalnih sistema. Dodavanje dugotrajne vojne konfrontacije toj listi povećava pritisak na čitav model evropske ekonomije.

Najveći rizik zato nije samo vojna eskalacija.

Kontinent bi mogao da izađe iz dugotrajnog sukoba bez direktnog rata sa Rusijom, ali ekonomski znatno slabiji nego što je u njega ušao.