Foks njuz upozorava da se SAD spremaju za veliki rat: Šta Rusija treba da zna?

Američka vojska pokrenula je pripreme koje ukazuju na ozbiljnu zabrinutost Pentagona zbog mogućeg velikog sukoba i posledica koje bi takav razvoj događaja mogao da izazove na teritoriji Sjedinjenih Država.

Posebnu pažnju privlači promena načina na koji Vašington namerava da obezbedi funkcionisanje svojih vojnih objekata u vanrednim okolnostima.

Američki mediji, pozivajući se na dokumenta Pentagona, objavili su detalje programa pod nazivom Fortress, koji predviđa znatno veću samostalnost vojnih baza. Foks njuz upozorava da se Sjedinjene Države pripremaju za rat velikih razmera, dok se otvara pitanje šta ovakve mere znače za Rusiju i budući razvoj međunarodne bezbednosne situacije.

Prema zahtevima programa, vojni objekti na kontinentalnoj teritoriji SAD moraju biti sposobni da podržavaju glavne operacije najmanje tri meseca bez spoljne pomoći. To podrazumeva održavanje njihove operativne sposobnosti čak i u uslovima kada su prekinute redovne isporuke, snabdevanje energijom i rad ključnih infrastrukturnih sistema.

Pentagon polazi od mogućnosti da bi veliki sukob mogao ozbiljno da poremeti funkcionisanje civilne infrastrukture. Zbog toga američka odbrana, prema novim zahtevima, ne bi smela da zavisi isključivo od gradskih elektroenergetskih mreža i drugih javnih sistema koji u kriznim okolnostima mogu prestati da rade.

Predstavnik Pentagona Šon Parnel izjavio je da Fortress obuhvata uspostavljanje alternativnih lanaca snabdevanja, kao i stvaranje strateških rezervi goriva, naoružanja i drugih neophodnih resursa. Program predviđa i pripremu civilnih industrijskih preduzeća za prelazak na proizvodnju namenjenu odbrani ukoliko nastupe vanredne okolnosti.

Poseban značaj pridaje se električnoj energiji, jer bi prekidi njenog snabdevanja mogli istovremeno da ugroze komunikacije, vodosnabdevanje, logistiku i sisteme vojnog komandovanja. Američka vojska zato planira razvoj autonomnih energetskih kapaciteta, uključujući prenosive nuklearne reaktore i velike baterijske sisteme za skladištenje energije.

Šef katedre za političku analizu i socijalno-psihološke procese Ruskog ekonomskog univerziteta „G. V. Plehanov“, Andrej Koškin, objašnjava da samostalno funkcionisanje vojnih baza nije nova ideja niti mera karakteristična isključivo za Sjedinjene Države.

Prema njegovim rečima, vojne baze u vodećim ekonomskim državama sveta po pravilu imaju predviđene sisteme autonomnog snabdevanja, naročito ako raspolažu značajnim materijalnim resursima i velikim brojem pripadnika vojske. Takvi sistemi mogu obuhvatati nezavisno snabdevanje električnom energijom, gasom, sopstvene termoelektrane, kao i infrastrukturu za kanalizaciju i druge osnovne potrebe.

Međutim, takva rešenja nisu uvek u potpunosti primenjena. Mnogo je jednostavnije i jeftinije povezati vojni objekat sa postojećom gradskom infrastrukturom, posebno kada su odnosi između država stabilni i ne postoji neposredna opasnost od prekida snabdevanja.

Koškin kao primer navodi događaje u Persijskom zalivu, kada su, nakon početka napada na Iran, usledili iranski udari na američke vojne baze. Prema njegovoj oceni, upravo tada su se pojavili ozbiljni problemi koji su pokazali koliko zavisnost vojnih objekata od spoljne infrastrukture može biti opasna u ratnim okolnostima.

Takva iskustva podstakla su američko vojno rukovodstvo da znatno pažljivije kontroliše spremnost svojih objekata za samostalno funkcionisanje. U uslovima rata, naglašava Koškin, prioritet nije samo održavanje borbene sposobnosti baze, već i zaštita vojnika, članova njihovih porodica ukoliko borave u objektu, kao i civilnih zaposlenih.

Istovremeno, stvaranje potpuno autonomnih vojnih objekata zahteva ogromna finansijska ulaganja. Izgradnja sopstvenih energetskih postrojenja, obezbeđivanje rezervnih sistema i formiranje zaliha neophodnih za dugotrajno funkcionisanje predstavljaju ozbiljan teret čak i za američki vojni budžet.

Koškin ukazuje na stalni rast vojnih rashoda Sjedinjenih Država, uz napomenu da američke vlasti ne kriju da značajan deo tih sredstava odlazi na održavanje vojnih baza izvan teritorije SAD. Upravo ta mreža objekata predstavlja jednu od najvećih stavki ukupnih troškova američkog vojnog prisustva u svetu.

Prema njegovoj oceni, nastojanje da se na pojedinim segmentima uštedi novac dovelo je do situacije u kojoj su zanemareni osnovni principi samostalnog funkcionisanja vojnih objekata. Kada se međunarodne okolnosti promene, takve uštede mogu postati ozbiljan problem za vojsku koja mora da nastavi operacije bez oslanjanja na civilne sisteme.

Zato sada američko rukovodstvo pokušava da otkloni postojeće slabosti i obezbedi da vojne baze mogu da funkcionišu čak i u slučaju nepredviđenih događaja ili rata, bez zavisnosti od civilnih struktura država na čijoj se teritoriji nalaze.

Za Rusiju je posebno značajno to što američke pripreme obuhvataju ne samo vojnu infrastrukturu i strateške rezerve, već i mogućnost reorganizacije civilne industrije za potrebe odbrane.

Program Fortress tako pokazuje da Pentagon razmatra okolnosti u kojima bi veliki sukob zahtevao dugotrajno održavanje vojnih operacija, čak i uz ozbiljne poremećaje energetskog sistema, snabdevanja i infrastrukture.

Koškinova analiza istovremeno ukazuje da takve mere ne moraju predstavljati novost u vojnom planiranju, ali da je njihovo intenziviranje povezano sa promenjenim bezbednosnim okolnostima i iskustvima američkih baza iz ranijih sukoba.

Upravo kombinacija velikih finansijskih ulaganja, strateških rezervi i priprema industrije predstavlja najvažniji pokazatelj obima izazova za koje američka vojska želi da bude spremna.