Glavne prednosti Kine u mogućem ratu sa SAD su poznate

Kina ubrzano menja način vođenja savremenih sukoba i sve više se oslanja na veštačku inteligenciju, masovnu proizvodnju dronova i automatizovane sisteme koji bi mogli ozbiljno da zakomplikuju američku vojnu strategiju u indo-pacifičkom regionu.

Upravo na to upozorava analiza koju prenosi 19FortyFive, navodeći da Peking razvija potpuno drugačiji koncept ratovanja od onoga na koji se Zapad oslanja decenijama.

Umesto skupih i ograničenih platformi, kineski model se zasniva na ogromnom broju autonomnih sistema, algoritama i umreženih senzora. Cilj je da donošenje odluka bude gotovo trenutno, brzinom mašine, uz minimalno oslanjanje na klasične ljudske komande na terenu.

Narodnooslobodilačka vojska Kine više ne govori samo o informacionom ratovanju. Fokus se sada prebacuje na takozvano inteligentno ratovanje, gde veštačka inteligencija preuzima veliki deo operativnih zadataka. Ljudi definišu ciljeve misije, dok algoritmi obrađuju podatke, određuju prioritete i koordiniraju dejstva na terenu.

Prema pisanju 19FortyFive, Kina paralelno gradi čitav ekosistem bespilotnih sistema. U njemu se nalaze kvadrokopteri, lutajuća municija, izviđački dronovi i čak dronovi-nosači koji mogu da služe kao platforme za lansiranje drugih letelica. Sve to povezano je u automatizovanu mrežu čiji obim, kako se navodi, prevazilazi sve sa čim su se SAD do sada suočile.

Posebna pažnja usmerena je na sisteme za borbu rojevima dronova. Kao jedan od najvažnijih projekata pominje se Atlas roj-2. Reč je o lansirnom sistemu montiranom na kamion koji može da ispali 48 dronova u razmaku od svega tri sekunde. Tako se formira roj od čak 96 bespilotnih letelica koje zajednički izvršavaju zadatke na bojnom polju.

Kina istovremeno razvija i visokotehnološke izviđačke dronove namenjene dubinskom nadzoru i mapiranju protivničkih položaja. Posebno se izdvaja WZ-8 „Hipersonični duh“, letelica koju pokreće raketni motor i koja može da dostigne brzinu od tri Maha, uz operativnu visinu do 30.000 metara. Na toj visini, navodi se u analizi, takav dron je izuzetno teško presresti tokom izviđačkih misija.

Ipak, možda najveća kineska prednost nije samo tehnologija, već mogućnost proizvodnje u ogromnim količinama. Kina raspolaže snažnim industrijskim kapacitetima i ogromnom civilnom proizvodnom bazom koja može brzo da se prilagodi vojnim potrebama.

To je velika razlika u odnosu na američki model razvoja naoružanja. U SAD se vojni sistemi uglavnom razvijaju kroz dug proces državnih ugovora sa tehnološkim kompanijama, nakon čega slede godine testiranja, pa tek onda proizvodnja i raspoređivanje. Takav sistem je spor i izuzetno skup.

Kineska geografska pozicija dodatno menja odnos snaga. U mogućem sukobu oko Tajvana, Peking bi praktično delovao u svom neposrednom okruženju. Tajvanski moreuz širok je svega oko 160 kilometara, pa Kini ne bi bili potrebni veliki vazdušni mostovi, složeni lanci snabdevanja niti masovno dopunjavanje goriva u vazduhu.

Kineski dronovi mogli bi da poleću sa kopnenih baza, obalskih instalacija, ali i sa civilnih brodova. Upravo zbog toga, kako upozorava publikacija, tradicionalna američka strategija oslanjanja na nosače aviona za uspostavljanje vazdušne nadmoći mogla bi da se suoči sa ozbiljnim problemima.

Analiza dalje ukazuje da se SAD u velikoj meri oslanjaju na fiksne vojne baze poput Guama i Okinawe za operacije širom indo-pacifičkog regiona. Međutim, upravo takve baze predstavljaju jasne i lako uočljive mete za kineske izviđačke sisteme.

Kineski dronovi mogli bi da detektuju koncentracije aviona, punktove za dopunjavanje goriva i raspoređene letelice, nakon čega bi usledili raketni udari zasnovani čak i na grubim obaveštajnim podacima.

Na kraju, 19FortyFive zaključuje da dugogodišnje američko oslanjanje na tehnološku superiornost više nije garancija dominacije. Kineski model, zasnovan na automatizaciji, masovnoj proizvodnji i korišćenju geografskih prednosti, sve ozbiljnije dovodi u pitanje način na koji su SAD decenijama planirale vojne operacije širom sveta.