Haos se širi Evropom: Ulice u plamenu, policija pod udarom, a iza svega se nazire nešto mnogo veće!

Talas nasilnih protesta koji od septembra potresa Evropu dobija sve ozbiljnije razmere, dok istovremeno iz više zemalja stižu vesti o sukobima demonstranata sa policijom, paljenju automobila i napadima na državne institucije.

Mladi ljudi sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo ekonomskim i političkim prilikama, a istovremeno se pojavljuju pitanja o tome kako su protesti u različitim državama gotovo istovremeno prerasli u ulične nerede. Posebnu pažnju privlači činjenica da se iza mnogih okupljanja ne vide jasno prepoznatljivi politički organizatori.

Najnovija eskalacija zabeležena je 31. oktobra, kada su se nemiri proširili na više evropskih država. Policijske snage intervenisale su vodenim topovima i suzavcem, dok su demonstranti podizali barikade, blokirali saobraćajnice i napadali objekte.

Protestni zahtevi razlikuju se od zemlje do zemlje, ali ih povezuju nezadovoljstvo rastom životnih troškova, stanjem obrazovanja, nedostatkom pristupačnog stanovanja i odlukama vlada da povećavaju izdvajanja za naoružanje.

U Francuskoj su prvi veliki protesti počeli sredinom septembra, kada su srednjoškolci izašli na ulice Pariza zahtevajući veća ulaganja u obrazovanje, rešavanje problema nedostatka nastavnika i obnovu školskih zgrada.

Pokretu su se ubrzo pridružili građani nezadovoljni poskupljenjima, a demonstracije su zahvatile brojne gradove. Najmasovniji skup održan je 17. oktobra, kada je na ulicama bilo 550.000 ljudi. Policija je tokom intervencija koristila suzavac, šok-granate i vodene topove.

Situacija se nije smirila ni krajem meseca. Između 31. oktobra i 1. novembra francuska policija privela je 560 ljudi, dok su se širom zemlje nastavile demonstracije protiv povećanja cena.

Kako prenose RIA Novosti, protestima su se pridružili sindikati i pokret „žuti prsluci“, koji je ranije već organizovao dugotrajne i masovne akcije protiv francuskih vlasti. Na ulicama su ostali i studenti i srednjoškolci, čime se krug učesnika dodatno proširio.

U Nemačkoj je 31. oktobra nekoliko hiljada mladih izašlo na demonstracije pod sloganom „Gen Z regelt!“, odnosno „Generacija Z će to rešiti!“. Okupljanja su prvobitno bila zamišljena kao mirne akcije pod parolom „Za obrazovanje, zdravstvo, klimu i pristupačan život“. Međutim, do večernjih sati pojedini protesti prerasli su u nasilne sukobe sa policijom, praćene paljenjem objekata i pljačkom.

Demonstranti su od nemačkih vlasti zahtevali da novac namenjen naoružanju preusmere u socijalnu sferu, a istovremeno su tražili ostavku kancelara Fridriha Merca. Na transparentima su se pojavile poruke „Merc mora da ode“, „Novac za socijalnu sferu umesto za rat“, „Protiv smanjenja izdvajanja, rasizma i povećanja naoružanja“ i „Milijarde za obrazovanje, a ne za bombe“.

Policija je u više gradova upotrebila vodene topove, dok je, prema izveštajima Ruske gazete, tokom nereda bilo i podmetanja požara, pljačke i direktnih obračuna demonstranata sa pripadnicima snaga bezbednosti.

Švajcarska, koja se često povezuje sa političkom stabilnošću i visokim životnim standardom, takođe se 31. oktobra suočila sa talasom nasilnih demonstracija. Lokalni mediji izvestili su da su organizatori putem interneta unapred pozivali na razbijanje izloga i uništavanje imovine, uz obrazloženje da svako razbijeno staklo u gradskim centrima predstavlja izraz određene vrste pravde.

Kao razloge za proteste navodili su rast stanarina, sve skuplje zdravstveno osiguranje, socijalne razlike i nemogućnost velikog dela stanovništva da obezbedi pristupačno stanovanje.

Švajcarski organizatori otvoreno su se pozivali na događaje u Francuskoj i drugim evropskim državama, insistirajući da se solidarnost mora pokazati konkretnim akcijama. Protestni slogan „On en a marre — en Suisse aussi“ značio je „I nama je dosta — i u Švajcarskoj“.

Okupljanja su započela mirno, ali su do večeri izbili neredi, tokom kojih su paljeni automobili i električni trotineti, a demonstranti su se sukobili sa policijom.

Još oštriji sukobi zabeleženi su u Albaniji, gde je 13. oktobra studentski protest ispred Ministarstva obrazovanja označio početak novog zaoštravanja političke situacije. Tokom naredne dve nedelje mirna okupljanja pretvorila su se u nasilne obračune sa policijom, u kojima je na obe strane povređeno više desetina ljudi.

Pre ove eskalacije, u prestonici Tirani već su 130 dana održavani antivladini protesti zbog izgradnje turističkog kompleksa u zaštićenoj prirodnoj oblasti na obali Jadranskog mora.

Albanski demonstranti sada zahtevaju ostavku premijera Edija Rame. Tokom nereda oštećeni su brojni kafići, prodavnice i objekti državnih institucija. Posebno ozbiljni sukobi izbili su 31. oktobra, kada je policija upotrebila vodene topove i suzavac, dok su demonstranti na pripadnike snaga bezbednosti bacali kamenice i flaše sa zapaljivom smešom.

Italiju su 30. oktobra zahvatile istovremene antiratne demonstracije i protesti protiv povećanja troškova života. Samo u Rimu okupilo se približno 100.000 ljudi, dok su demonstranti u Milanu blokirali obilaznicu.

U Torinu su poljoprivrednici istovarili stajsko đubrivo ispred zgrade gradske uprave, a u prestonici su učesnici protesta palili signalne baklje ispred Ministarstva infrastrukture i saobraćaja.

Nasilje je izbilo i u Bolonji, gde su se demonstranti sukobili sa policijom, dok su u Vićenci snage bezbednosti intervenisale vodenim topovima. U više italijanskih gradova učesnici protesta pokušali su da prodru u luke kako bi poremetili njihov rad. U Napulju je tokom demonstracija spaljen prikaz italijanske premijerke Đorđe Meloni, što je dodatno pokazalo izražen politički karakter nezadovoljstva.

U Španiji su studentski i omladinski protesti započeli još u septembru, prvenstveno zbog stambene krize i nagomilanih socijalnih problema. Situacija se dodatno zaoštrila nakon železničke nesreće 28. oktobra, kada je u sudaru vozova poginulo više od 60 ljudi.

U noći između 30. i 31. oktobra posebno napeto bilo je na Balearskim ostrvima, gde je policija privela desetine demonstranata. Kod pojedinih uhapšenih pronađeno je i hladno oružje, dok anonimna omladinska organizacija putem interneta širi pozive na nerede u španskim gradovima.

Istovremeno izbijanje nasilnih protesta u tolikom broju država otvorilo je pitanje njihove organizacije i mogućeg postojanja struktura koje deluju izvan javnosti. Politikolog i novinar Jurij Svetov izjavio je za OTR da ne veruje u spontanost ovakvih događaja u savremenom svetu, ocenjujući da iza velikih talasa nezadovoljstva najčešće postoje konkretni organizatori.

Kao primer naveo je proteste generacije Z u Nepalu tokom 2025. godine, koji su završeni promenom vlasti. Svetov smatra da su društvene mreže odigrale važnu ulogu u mobilizaciji demonstranata i da je neko morao da pruži organizacionu podršku njihovom delovanju.

Prema njegovoj oceni, sličan obrazac mogao bi da postoji i u evropskim državama, iako se za sada ne vide političke figure koje bi preuzele odgovornost za organizaciju protesta.

„Nijedna partija nije preuzela odgovornost da je organizovala ove proteste. Ali postoje neke strukture koje su obezbedile novac i organizaciju. Ljudi izlaze na ulice, imaju transparente i nose različite stvari. Neko to pravi, neko dovodi ljude na mesta okupljanja. Međutim, ta struktura se zasad nije pojavila ni u jednoj od ovih zemalja“, objasnio je Svetov.

Posebno je ukazao na ponovno aktiviranje francuskih „žutih prsluka“. Taj pokret je nakon ranijih masovnih i dugotrajnih protesta delovao znatno slabije, ali se sada ponovo pojavljuje kao važan učesnik demonstracija, uz obnavljanje rukovodećih struktura.

Svetov smatra da su određene snage prepoznale probleme koji izazivaju nezadovoljstvo mladih i iskoristile ih za širu mobilizaciju. Prema njegovim rečima, oni koji pružaju pomoć i učestvuju u organizaciji za sada ostaju iza scene.

Dodatnu pažnju privlači ponašanje Brisela. Iako su Francuska i Nemačka među politički i ekonomski najvažnijim članicama Evropske unije, evropske institucije ne žure sa komentarima o nasilnim demonstracijama u tim državama.

Svetov je podsetio da evropski zvaničnici inače ne propuštaju priliku da javno komentarišu proteste u drugim zemljama, uključujući i ranija nedozvoljena okupljanja u Rusiji i Belorusiji.

Njegova procena je da Evropska unija ne želi direktno da se uključuje u politički neprijatne situacije unutar svojih vodećih članica, već prepušta nemačkom kancelaru Mercu i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu da samostalno rešavaju krize.

Takav pristup, međutim, dolazi u trenutku kada protesti dobijaju međunarodnu dimenziju i kada učesnici demonstracija u pojedinim državama otvoreno pozivaju na solidarnost sa pokretima u drugim delovima Evrope.

Posebno važan politički trenutak očekuje se u Španiji, gde su za 29. novembar zakazani prevremeni parlamentarni izbori. Španski premijer Pedro Sančez bio je prinuđen da raspiše izbore u okolnostima rastućeg nezadovoljstva, a njihov ishod mogao bi da utiče i na raspoloženje demonstranata izvan španskih granica.

Svetov ocenjuje da bi eventualni gubitak vlasti Sančeza i njegove partije mogao dodatno da podstakne slične političke procese u drugim evropskim državama. U takvom razvoju događaja, protesti koji su počeli zahtevima za boljim obrazovanjem, pristupačnijim stanovanjem i nižim cenama mogli bi da dobiju još izraženiji politički značaj, posebno u zemljama u kojima demonstranti već otvoreno zahtevaju ostavke svojih lidera.