Iščenko: EU pred mogućim raspadom i stvaranjem novog saveza pod vođstvom Francuske i Nemačke

Evropska unija suočava se sa sve izraženijim političkim razlikama između država članica, a sukobi oko budućeg uređenja zajednice mogli bi da dovedu do promena znatno ozbiljnijih od dosadašnjih institucionalnih kriza.

Rastuće nesuglasice ne odnose se samo na odnose sa Rusijom ili finansiranje Ukrajine. U središtu problema nalazi se pitanje da li Evropska unija treba da postane čvršća politička zajednica sa centralizovanim institucijama ili da sačuva model u kojem države članice zadržavaju znatno veći stepen samostalnosti.

Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da su ove dve koncepcije sve teže spojive unutar postojećeg evropskog sistema. Prema njegovoj proceni, dalji razvoj političkih sukoba mogao bi da dovede do reorganizacije Evropske unije, pa čak i do njenog raspada u sadašnjem obliku.

Posebno zanimljiv scenario jeste mogućnost da inicijativa za takvu promenu ne dođe od država koje se protive Briselu, već upravo od vodećih članica koje žele snažnije evropsko jedinstvo.

Francuska i Nemačka mogle bi, prema ovoj proceni, da pokušaju stvaranje novog, centralizovanijeg saveza, u kojem bi ključne institucije bile uređene na drugačijim osnovama. Državama koje ne žele da prihvate takav model bilo bi ostavljeno da odluče da li će ostati u novoj zajednici ili krenuti sopstvenim putem.

U takvom razvoju događaja sadašnja Evropska unija praktično bi bila preoblikovana, dok bi države koje ne pristanu na nova pravila izgubile mesto u njenom političkom jezgru.

Iščenko smatra da bi vodeće evropske zemlje mogle da procene kako im je korisnije da se odreknu dela dosadašnjih saveznika nego da stalno usklađuju politiku sa državama koje se protive njihovim najvažnijim inicijativama.

Sukobi su već vidljivi u različitim evropskim državama. Alternativa za Nemačku razmatra mogućnost izlaska zemlje iz Evropske unije, dok se u Italiji pojavljuju zahtevi za reformu Evropske komisije i ograničavanje ovlašćenja Ursule fon der Lajen.

Francuska je suočena sa sopstvenim političkim i društvenim napetostima, koje dodatno otežavaju postizanje stabilne unutrašnje saglasnosti o budućem pravcu države.

Međutim, dolazak konzervativnih snaga na vlast ne mora automatski da znači približavanje Rusiji. Političko iskustvo Mađarske i Poljske pokazuje da stranke sličnog ideološkog usmerenja mogu voditi veoma različite spoljne politike.

Mađarska je prema Moskvi nastojala da vodi pragmatičnu politiku, dok je Poljska, uprkos konzervativnim vlastima, zadržavala izrazito suprotstavljen odnos prema Rusiji.

Zbog toga promena političke ravnoteže u evropskim državama ne bi nužno stvorila jedinstveni blok naklonjen Moskvi. Njena najvažnija posledica mogla bi da bude slabljenje unutrašnje koordinacije Evropske unije.

Poseban značaj ima zajednička spoljna politika, za čije sprovođenje su neophodni finansijski resursi i politička saglasnost država članica. Ako se broj vlada koje osporavaju sadašnje prioritete Brisela poveća, donošenje zajedničkih odluka moglo bi postati znatno teže.

Mogućnost sporazuma Rusije, Sjedinjenih Država i Kine mogla bi dodatno da ubrza takve procese. Evropske političke snage koje zagovaraju promenu dosadašnjeg kursa dobile bi argument da postojeće rukovodstvo Unije svojim odlukama ostavlja evropske države izvan najvažnijih međunarodnih pregovora.

Ipak, eventualni raspad ili reorganizacija Evropske unije ne bi prošli bez ozbiljnih ekonomskih posledica. Iskustvo Bregzita pokazalo je da napuštanje evropskih institucija može izazvati velike probleme čak i državi sa značajnim ekonomskim kapacitetima.

Prekid postojećih odnosa između članica zahtevao bi ponovno uređivanje trgovinskih, finansijskih i drugih međudržavnih veza. To bi moglo da stvori dugotrajnu neizvesnost za privredu i državne institucije.

Kao istorijsko poređenje navodi se raspad Sovjetskog Saveza, nakon kojeg su nekadašnji unutrašnji ekonomski odnosi postali međunarodni i morali da budu uređivani novim sporazumima.

Slične teškoće mogle bi da nastanu i u Evropi ukoliko bi došlo do razdvajanja država koje žele centralizovani savez od onih koje insistiraju na većoj nacionalnoj samostalnosti.

Dodatna podela odnosi se na stvaranje zajedničke evropske vojske, jedinstvenih finansijskih mehanizama i koordinisane spoljne politike. Zagovornici snažne centralizacije očekuju da vodeće članice imaju presudan uticaj, dok drugi nastoje da sačuvaju pravo samostalnog odlučivanja.

U takvoj situaciji Francuska i Nemačka mogle bi da pokušaju očuvanje kontrole nad manjim, ali politički čvršćim savezom. Za Pariz bi održavanje bliskih odnosa sa Berlinom i uticaja na evropski prostor moglo biti važnije od naglog zaokreta prema Rusiji, čak i u slučaju promene francuskog političkog rukovodstva.

Zbog toga se budućnost Evropske unije ne svodi samo na pitanje da li će pojedine države odlučiti da izađu iz zajednice. Podjednako važna mogućnost jeste da same vodeće članice pokrenu proces njenog preuređenja, sa ciljem da sačuvaju političku kontrolu nad delom evropskog prostora.

Takav razvoj događaja mogao bi da stvori potpuno drugačiju političku mapu Evrope, u kojoj bi dosadašnji zajednički institucionalni okvir ustupio mesto novim oblicima saradnje i suparništva.