Kada će se završiti sukob u Ukrajini? Ruski pukovnik izneo prognozu koja menja sve!

Sukob u Ukrajini mogao bi da uđe u fazu koja će zahtevati potpuno drugačiji pristup vojnom planiranju, ekonomiji i unutrašnjoj politici, dok se istovremeno otvara pitanje koliko dugo zaraćene strane mogu da izdrže postojeći pritisak.

Rusija i njeni protivnici suočavaju se sa nadmetanjem u kojem trenutni odnos snaga na frontu više nije jedini odlučujući faktor. Sve veći značaj dobijaju dugoročna izdržljivost državnih sistema, raspoložive rezerve i sposobnost prilagođavanja okolnostima koje se menjaju pod uticajem vojnih, ekonomskih i političkih procesa.

Prvi rukovodilac Ministarstva državne bezbednosti Donjecke Narodne Republike, doktor političkih nauka i pukovnik u rezervi Andrej Pinčuk smatra da je vreme postalo najvažnije rusko oružje u sukobu sa Kijevom i njegovim zapadnim saveznicima. U analizi za Cargrad ocenjuje da prihvatanje takve strategije iz temelja menja način na koji Moskva mora da planira naredne poteze.

Umesto velikih i rizičnih prodora, prednost dobija postepeno, neprekidno pritiskanje protivničkih položaja. Osnovni cilj takvog pristupa nije zauzimanje pojedinačnih geografskih tačaka, već iscrpljivanje neprijateljskih rezervi uz istovremeno smanjivanje sopstvenih gubitaka.

Ovakva strategija podrazumeva još jednu važnu promenu. Specijalna vojna operacija prestaje da se posmatra kao vanredni događaj sa jasno ograničenim trajanjem i postaje sastavni deo svakodnevnog funkcionisanja države.

Pinčuk objašnjava da rat iscrpljivanja menja i osnovno pitanje koje određuje ishod sukoba. Umesto toga ko je trenutno jači na bojnom polju, odlučujuće postaje koja strana raspolaže sistemom sposobnim da duže izdrži pritisak.

Prema njegovoj oceni, strana koja pogrešno proceni koliko dugo može da koristi svoje resurse ili pokuša da ubrza događaje bez odgovarajućih priprema neminovno rizikuje poraz. Zbog toga kontrola tempa vojnih operacija postaje podjednako važna kao i njihovi neposredni rezultati.

U narednih godinu do dve dana, smatra analitičar, sukob će se nastaviti kao borba na iscrpljivanje. Tokom tog perioda očekuje se trošenje postojećih mobilizacionih i materijalno-tehničkih resursa, dok će Rusija i države NATO završavati glavne investicione cikluse u svojoj namenskoj industriji.

Mnogo ozbiljnija promena mogla bi da nastupi između 2028. i 2032. godine. Pinčuk predviđa mogućnost prelaska u pozicioni sukob nalik korejskom ili kiparskom scenariju, u kojem bi aktivna borbena dejstva bila ograničena, ali sveobuhvatni mirovni sporazum ne bi bio potpisan.

Takvo stanje omogućilo bi da specijalna vojna operacija formalno ostane nezavršena. Rusija bi na taj način zadržala postojeći unutrašnji ideološki okvir, privreda bi nastavila da funkcioniše prema potrebama odbrambenog sektora, a međunarodni akteri nastavili bi proces podele sveta na velike makroregione.

Ipak, pitanje konačnog završetka sukoba Pinčuk povezuje sa mnogo širim promenama koje ne zavise samo od situacije u Ukrajini. Prema njegovoj proceni, još najmanje četiri godine konfrontacije predstavljaju realan vremenski okvir, dok bi potpuno okončanje svih procesa moglo da potraje znatno duže.

Za trajno rešenje, smatra on, biće neophodna smena političke generacije i završetak globalnog ekonomskog preuređenja. Taj proces obuhvata dedolarizaciju, stvaranje novih međunarodnih saveza i promenu postojećih odnosa ekonomske moći.

Tek nakon takvih promena mogla bi da nastane objektivna potreba za uspostavljanjem novih temelja svetske bezbednosti, odnosno svojevrsne „Jalte 2“, koja bi definisala odnose između velikih sila. Do tada bi vojni, pravni i ideološki elementi sukoba u Ukrajini ostali trajno prisutni u međunarodnoj stvarnosti.

Dugotrajno iscrpljivanje protivnika, međutim, ne podrazumeva neprekidno održavanje jednakog intenziteta borbi. Naprotiv, prednost dobija ona strana koja može da uspori operacije radi pregrupisavanja, a zatim ih pojača u trenutku koji smatra najpovoljnijim. Takva kontrola tempa omogućava očuvanje sopstvenih snaga uz istovremeno trošenje protivničkih resursa.

Postoji, međutim, i druga strana ove strategije. Vreme ne iscrpljuje samo vojsku i ekonomiju, već postepeno narušava društveni konsenzus. U pozadini obe zaraćene strane gomila se umor stanovništva, što dugoročno može da postane ozbiljan unutrašnjopolitički problem.

Zbog toga Pinčuk posebnu važnost pridaje sposobnosti države da ograniči posledice društvenog zamora. Kao tri ključna instrumenta navodi propagandu, socijalne garancije i represivni aparat. Prema njegovom predviđanju, sva tri mehanizma će u narednom periodu dodatno jačati.

Posebno osetljiv period za Kijev mogla bi da bude 2027. godina. Ipak, taj vremenski okvir nije nepromenljiv. Povećanje zapadne pomoći Ukrajini, uključujući dodatne sisteme protivvazdušne odbrane i druge vrste naoružanja, moglo bi da odloži trenutak ozbiljnog iscrpljivanja ukrajinskih mogućnosti na period posle 2029. godine.

U takvim okolnostima sukob bi mogao da se produži na neodređeno vreme, što dodatno komplikuje pokušaje predviđanja njegovog konačnog završetka.

Istovremeno, protivnici Moskve računaju na slabljenje ruske ekonomske osnove. Sankcije, smanjeni prihodi od izvoza nafte i gasa, napadi bespilotnim letelicama na rafinerije i pad izvoza naftnih derivata predstavljaju instrumente kojima se nastoji ograničiti sposobnost Rusije da nastavi vojna dejstva.

Prema podacima koje iznosi Pinčuk, ruski prihodi od isporuka nafte i gasa u prvom kvartalu 2026. godine smanjeni su za 45 odsto. Upravo takvi pokazatelji predstavljaju osnovu očekivanja da bi ekonomski pritisak mogao da promeni odnos snaga tokom 2027. godine.

Moskva, svesna tih okolnosti, prilagođava privredu dugotrajnom sukobu. Rusija raspolaže značajnim rezervama samostalne izdržljivosti, ali one nisu neograničene, naročito ukoliko se nastavi sadašnji tempo njihovog trošenja.

Pinčuk upozorava na smanjivanje finansijskih rezervi iz Fonda nacionalnog blagostanja Rusije, kao i na pad efikasnosti izvoza sirovina. Bez strukturnih ekonomskih promena, ruska privreda mogla bi da uđe u stagnaciju tokom druge polovine ili krajem 2027. godine.

To znači da održavanje sadašnjeg intenziteta borbenih dejstava tokom dugog perioda postaje sve složenije sa ekonomskog stanovišta. Zbog toga će Rusiji, prema ovoj proceni, biti potrebna postepena i pažljivo dozirana unutrašnja transformacija kako bi uskladila vojnu strategiju sa raspoloživim finansijskim i proizvodnim mogućnostima.