Završni obračun sa Iranom: Hoće li Tramp upotrebiti nuklearno oružje?!

Mogućnost nove američke vojne akcije protiv Irana izazvala je ozbiljne polemike u Vašingtonu, a upozorenja koja su se pojavila u javnosti otvorila su pitanje koliko daleko je administracija Donalda Trampa spremna da ide u narednoj fazi sukoba.

Američki novinar Taker Karlson objavio je na društvenoj mreži Iks da bi Sjedinjene Američke Države u narednim danima mogle da upotrebe nuklearno oružje protiv Irana. On tvrdi da izraelski premijer Benjamin Netanjahu vrši pritisak na američkog predsednika Donalda Trampa i njegovu administraciju kako bi ih naveo na takvu odluku.

Karlson je ukazao i na moguću metu napada. Reč je o planini Pikaks, gde je Iran, prema tvrdnjama izraelske obaveštajne službe, mogao da obnovi program obogaćivanja uranijuma. Međutim, dvojica stručnjaka za američku politiku, koje je tim povodom konsultovao ruski Cargrad, imaju drugačija očekivanja o daljem razvoju događaja.

Politikolog i amerikanista Malek Dudakov smatra da Karlsonove izjave treba prihvatiti sa znatnom dozom skepticizma. On tvrdi da američki novinar dobija velike svote novca od Katara i da praktično zastupa interese te države, koja nastoji da utiče na političke odluke Vašingtona.

Prema Dudakovu, Katar koristi svoje lobiste i uticajne javne ličnosti u SAD kako bi ubedio američku političku elitu i javnost da je neophodno okončati rat sa Iranom. U tom kontekstu, on Karlsonova dramatična upozorenja tumači kao namerno podizanje napetosti i zaoštravanje prognoza, čiji je cilj da se poveća pritisak na američku administraciju.

Ipak, Dudakov ne isključuje mogućnost novih američkih udara. On ocenjuje da je verovatnoća upotrebe nuklearnog oružja izuzetno mala i izražava sumnju da bi čak i američki generali pristali da učestvuju u takvoj operaciji.

Mnogo realnijim smatra scenario u kojem bi Trampova administracija, nakon završetka izbora u SAD i objavljivanja rezultata glasanja, pokrenula novi napad na iranske nuklearne objekte. Za takvu operaciju američke snage mogle bi da upotrebe avionske bombe velike razorne moći, ali sa drugačijim neposrednim ciljem od potpunog uništenja podzemnih postrojenja.

Dudakov predviđa da bi bombardovanje bilo usmereno na zatrpavanje tunela i pristupnih prolaza, čime bi se Iranu otežalo dalje obavljanje aktivnosti povezanih sa nuklearnim programom. Takva taktika omogućila bi Vašingtonu da nanese dodatnu štetu iranskoj infrastrukturi bez pribegavanja nuklearnom oružju.

Međutim, ruski politikolog ne očekuje da bi rezultati takve operacije bili naročito značajni. Iran bi, prema njegovoj proceni, odgovorio udarima na američke vojne baze i rafinerije nafte, što bi pokrenulo još jedan krug međusobnih napada i povećalo napetosti u regionu.

Upravo zbog ograničenog efekta očekivanog bombardovanja, Dudakov smatra da Tramp više nema realne mogućnosti da ostvari prvobitne ciljeve svoje politike prema Iranu. Eventualni novi napad konvencionalnim avionskim bombama predstavljao bi, po njegovom mišljenju, poslednji očajnički pokušaj američkog predsednika da preokrene situaciju u svoju korist.

Drugačiji pristup analizi američke politike izneo je politikolog i amerikanista Jegor Toropov. On ukazuje na to da odnose Vašingtona i Teherana već duže vreme karakterišu smenjivanje oštre retorike i signala mogućeg diplomatskog približavanja.

Američka administracija povremeno nagoveštava da prednost daje pregovorima, ali zatim ponovo otvara pitanje vojnog rešenja. Takav obrazac, prema Toropovu, nedavno je bio vidljiv kroz rasprave o teorijskoj mogućnosti obnavljanja sveobuhvatne vojne kampanje protiv Irana, čija prethodna faza nije trajala ni 40 dana, a završena je krajem marta i početkom aprila.

Uprkos tim oscilacijama, Toropov smatra da Tramp neće pokrenuti novi intenzivan rat punog obima protiv Irana. Razloge za takvu procenu vidi pre svega u unutrašnjopolitičkim okolnostima u Sjedinjenim Državama i iskustvu koje je američka administracija stekla tokom prethodne vojne operacije.

Prema njegovom objašnjenju, Tramp je prilikom pokretanja kampanje protiv Irana računao na političku popularnost uspešne i, što je još važnije, brze vojne akcije. Takav rezultat mogao je da donese dodatnu podršku republikancima pred novembarske izbore za Kongres, koji su predstavljali ozbiljan izazov za stranku koja je kontrolisala Predstavnički dom, Senat i Belu kuću.

Dugotrajni ratovi, međutim, nikada nisu uživali naročitu popularnost među američkim biračima. Kako su rasli finansijski troškovi operacije i politička šteta po administraciju, Vašington je, prema Toropovu, praktično okončao aktivnu fazu sukoba sa Iranom pre više od pola godine.

Američki predsednik se na kraju zadovoljio ograničenim političkim rezultatom, koji Toropov upoređuje sa američkim delovanjem u Venecueli. U oba slučaja, prema njegovoj oceni, Tramp je prihvatio promenu pojedinih ljudi na vodećim položajima, bez sprovođenja temeljne promene političkog režima.

Takav pristup pokazuje da američki predsednik ne odbacuje upotrebu vojne sile kao sredstva za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva. Ipak, Toropov naglašava da se Trampova strategija bitno razlikuje od politike nekadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša, koji je pre dve decenije bio spreman da pokreće dugotrajne vojne kampanje.

Za razliku od Buša, Tramp smatra prihvatljivim prvenstveno precizne vojne udare, strogo ograničene po trajanju i geografskom obuhvatu. Takva strategija omogućava upotrebu američke vojne moći bez preuzimanja obaveza koje bi podrazumevale dugotrajno ratovanje i velike finansijske izdatke.

Razlika između procena dvojice stručnjaka odnosi se na mogućnost da Vašington ipak izvede još jednu ograničenu operaciju. Dok Dudakov očekuje pokušaj novih konvencionalnih udara kao poslednji Trampov potez za poboljšanje položaja SAD, Toropov naglašava da američki predsednik nema politički interes da se vrati intenzivnom i dugotrajnom sukobu sa Iranom. Nijedan od njih ne očekuje upotrebu nuklearnog oružja koju je Karlson pomenuo u svom upozorenju.