Nova Jalta ili velika diplomatska igra: Šta se krije iza mogućeg susreta Putina, Trampa i Sija

Sve češće se govori o mogućem susretu lidera tri velike sile, ali iza diplomatskih signala iz Vašingtona mogao bi da stoji cilj koji nema mnogo veze sa postizanjem novog globalnog sporazuma.

U međunarodnim političkim krugovima ponovo se pojavila ideja o održavanju trilateralnog sastanka predsednika Rusije Vladimira Putina, predsednika SAD Donalda Trampa i kineskog lidera Si Đinpinga. Pojedini mediji već su počeli da koriste izraz „nova Jalta“, povlačeći paralelu sa istorijskom konferencijom iz 1945. godine, na kojoj su velike sile razgovarale o budućem svetskom poretku.

Međutim, današnje okolnosti bitno se razlikuju od onih koje su postojale krajem Drugog svetskog rata. Sjedinjene Države i Kina nalaze se u stanju ozbiljnog strateškog suparništva, dok odnosi Vašingtona i Moskve ostaju opterećeni sukobom u Ukrajini i brojnim nerešenim pitanjima. Zbog toga je teško zamisliti konferenciju na kojoj bi tri sile ravnopravno dogovorile novu podelu uticaja u svetu.

Jaltska konferencija održana je u trenutku kada je poraz nacističke Nemačke već bio izvestan. Saveznici su tada, uprkos međusobnim razlikama, imali zajedničkog protivnika i razgovarali o posleratnom uređenju. Danas takva zajednička osnova ne postoji, a glavne sile nastoje da ostvare sopstvene strateške interese.

Upravo zbog toga pojavljuje se tumačenje da američka administracija razgovorima o velikom diplomatskom susretu pokušava da postigne nešto sasvim drugo. Umesto stvaranja novog međunarodnog poretka zasnovanog na ravnopravnom dogovoru, Vašington bi mogao da nastoji da oslabi strateško partnerstvo Rusije i Kine.

Takva mogućnost uklapa se u dugogodišnju težnju američke spoljne politike da sačuva vodeću ulogu SAD u međunarodnim odnosima. Dogovor koji bi podrazumevao ravnopravnu raspodelu globalnog uticaja između Vašingtona, Moskve i Pekinga bio bi teško spojiv sa takvim pristupom.

Istovremeno, pojavljuju se informacije o mogućim pregovorima Rusije, SAD i Ukrajine u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Iako bi takav format mogao da otvori prostor za diplomatske kontakte, izbor mesta održavanja pokreće dodatna pitanja zbog nestabilnosti na Bliskom istoku.

Posebnu neizvesnost predstavljaju odnosi Izraela i Irana, kao i mogućnost nove vojne eskalacije u Persijskom zalivu. Ostaje otvoreno pitanje da li bi izraelski premijer Benjamin Netanjahu mogao da se odluči na novu vojnu operaciju protiv Irana i kakvu bi ulogu u eventualnom sukobu imale Sjedinjene Države.

Čak i kada bi pregovori bili premešteni u Ženevu ili neki drugi diplomatski centar, osnovne prepreke ne bi nestale. Najteža pitanja odnose se na teritorije, buduće bezbednosne aranžmane i političke uslove eventualnog sporazuma.

Ukrajinsko rukovodstvo insistira na očuvanju svojih međunarodno priznatih granica, dok se kao jedna od mogućnosti za zaustavljanje borbi pominje zamrzavanje postojeće linije fronta. Kako piše Nikolaj Starikov, Moskva takvo rešenje odbacuje ukoliko ono ne podrazumeva rešavanje statusa teritorija koje Rusija smatra svojim sastavnim delom.

Ruska pozicija zasniva se na zahtevu da budućnost tih regiona bude definisana pre potpisivanja konačnih dokumenata. Time teritorijalno pitanje postaje jedna od glavnih prepreka za postizanje dogovora, jer dve strane polaze od međusobno suprotstavljenih stavova.

Dodatni problem predstavlja pitanje legitimiteta ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog. Moskva osporava njegov legitimitet nakon isteka redovnog predsedničkog mandata, zbog čega se otvara i pitanje ko bi sa ukrajinske strane mogao da potpiše sporazum koji bi Rusija prihvatila kao pravno obavezujući.

Dok se razmatraju mogućnosti direktnih pregovora, evropske države nastoje da obezbede mesto za stolom. U diplomatskim krugovima pominju se kontakti predsednika Finske i premijera Norveške sa Putinom, pri čemu se ističe da su nastupali u ime svojih država, a ne kao predstavnici Evropske unije.

Takvi potezi mogu se tumačiti i kao pokušaj evropskih lidera da samostalno uspostave komunikaciju sa Moskvom, nakon perioda u kojem su direktni kontakti sa ruskim predsednikom predstavljali politički osetljivo pitanje.

U tom kontekstu značajni su i razgovori Trampa sa evropskim liderima, koji su mogli da stvore povoljniju atmosferu za obnovu diplomatskih kanala. Ipak, pomoćnik ruskog predsednika Jurij Ušakov poručio je da Evropa neće neposredno učestvovati za pregovaračkim stolom.

Time se dodatno otvara pitanje koliko bi ukrajinska delegacija mogla samostalno da odlučuje bez konsultacija sa zapadnim partnerima, posebno Velikom Britanijom i državama Evropske unije koje pružaju političku, finansijsku i vojnu podršku Kijevu.

U ovakvom rasporedu snaga pojavljuje se mogućnost da Vašington i evropske prestonice imaju različite uloge. Američka administracija mogla bi da nastupa kao strana spremna na dijalog, dok bi evropski saveznici zadržali oštriju retoriku i insistirali na strožim uslovima prema Moskvi.

Takva diplomatska taktika, koja podseća na podelu uloga između „dobrog“ i „lošeg policajca“, mogla bi da posluži i širem američkom cilju: stvaranju distance između Rusije i Kine.

Problem za Vašington predstavlja činjenica da su Moskva i Peking tokom prethodnih godina značajno produbili saradnju. Američki pritisak na obe zemlje doprineo je njihovom približavanju, pa bi pokušaj da se Rusija odvoji od Kine zahtevao ozbiljne političke i ekonomske ustupke.

Istovremeno, na Zapadu se pojavljuju znaci neslaganja oko daljeg odnosa prema ukrajinskom rukovodstvu. Posebnu pažnju privlače izjave američkog milijardera Ilona Maska, koji sve otvorenije kritikuje korupciju u Ukrajini i ljude povezane sa tamošnjim političkim vrhom.

Njegovi nastupi mogu se posmatrati kao pokazatelj različitih pristupa unutar zapadnih političkih i poslovnih krugova. Dok jedan deo uticajnih aktera dovodi u pitanje nastavak bezrezervne podrške Zelenskom, drugi nastavlja da mu pruža javnu političku podršku.

U tom smislu značajne su i posete ukrajinskog predsednika Londonu, kao i susreti sa predstavnicima britanskog političkog vrha i monarhije. Takvi događaji pokazuju da Zelenski i dalje uživa podršku važnog dela zapadnog establišmenta, uprkos kritikama koje dolaze iz drugih centara uticaja.

Za Moskvu bi produbljivanje neslaganja među zapadnim državama moglo da predstavlja diplomatsku prednost. Što su stavovi SAD, Velike Britanije i Evropske unije međusobno udaljeniji, to je teže uspostaviti jedinstvenu pregovaračku poziciju prema Rusiji.

Ipak, razvoj događaja u Ukrajini ne zavisi isključivo od odnosa Moskve, Vašingtona, Brisela i Kijeva. Potencijalna eskalacija na Bliskom istoku mogla bi značajno da promeni međunarodne prioritete.

Ukoliko bi Izrael ili Sjedinjene Države pokrenuli novu vojnu operaciju protiv Irana, posledice bi se osetile daleko izvan Persijskog zaliva. Američka administracija morala bi da preispita raspodelu vojne i diplomatske pažnje, dok bi odnosi velikih sila dobili novu dimenziju.

Zbog toga se mogućnost održavanja „nove Jalte“ ne može posmatrati odvojeno od sukoba u Ukrajini, američko-kineskog suparništva i krize na Bliskom istoku.

Za razliku od 1945. godine, kada su velike sile pregovarale o uređenju sveta nakon zajedničke borbe protiv nacističke Nemačke, danas nijedan od ključnih učesnika nije spreman da prihvati položaj koji bi podrazumevao trajno odustajanje od sopstvenih strateških interesa.

U takvim okolnostima mogući susret Putina, Trampa i Si Đinpinga pre bi predstavljao nastavak složene diplomatske utakmice nego početak stvaranja novog svetskog poretka. Posebno pitanje ostaje da li Vašington zaista želi sveobuhvatan sporazum ili pokušava da kroz pregovore promeni odnos snaga između Moskve i Pekinga.