Mađarska odustaje od ruskog gasa: Šta će biti sa Srbijom i njenim snabdevanjem?

Energetska politika Mađarske ulazi u novu fazu, a odluke koje se pripremaju u Budimpešti mogle bi da imaju ozbiljne posledice i izvan granica te zemlje, posebno za susede čije snabdevanje zavisi od postojećih gasovoda, naftovoda i međunarodnih sporazuma.

Promena vlasti u Mađarskoj donela je drugačiji pristup odnosima sa Rusijom i Evropskom unijom. Dok je prethodna vlada Viktora Orbana godinama nastojala da sačuva pristup jeftinim ruskim energentima, uprkos stalnim kritikama iz Brisela, nova administracija premijera Petera Mađara priprema drugačiju energetsku strategiju.

Istovremeno, Budimpešta pokušava da očuva svoju ulogu jednog od najvažnijih energetskih čvorišta u srednjoj Evropi.

Mađarska ministarka spoljnih poslova Anita Orban potvrdila je u intervjuu za mađarski portal Teleks da će njena zemlja prestati da uvozi ruski prirodni gas do jeseni 2027. godine. Ona je naglasila da je Evropska unija postavila jasan rok za postepeno ukidanje kupovine ruskog gasa i da Budimpešta namerava da ga poštuje.

Međutim, pronalaženje zamene za ruske energente pokazuje se kao složen zadatak. Mađarska već razmatra mogućnost nabavke prirodnog gasa iz Azerbejdžana, kao i korišćenje terminala za tečni prirodni gas u Grčkoj, Poljskoj i Litvaniji. Posebno se ispituje mogućnost razvoja gasnog koridora sever–jug, koji bi omogućio dopremanje energenata iz različitih pravaca.

Orban je priznala da postojeća infrastruktura ne garantuje automatski pristup dovoljnim količinama alternativnog gasa. Za pojedine pravce neophodno je povećanje transportnih kapaciteta, uključujući hrvatski terminal za tečni prirodni gas i gasovode koji ga povezuju sa Mađarskom. Dodatna ograničenja postoje i na drugim regionalnim pravcima, zbog čega se razmatraju nova ulaganja.

Još složenije pitanje predstavlja ruska nafta. Mađarska zasad nema potpuno obezbeđenu zamenu za postojeće isporuke, dok američko izuzeće koje se odnosi na kupovinu nafte od ruskih kompanija Lukoil i Rosnjeft ističe 21. novembra 2026. godine.

Mađarska naftna kompanija MOL već priprema tehnološko prilagođavanje svojih rafinerija kako bi mogle da prerađuju naftu koja ne potiče iz Rusije. Jedan od najvažnijih alternativnih pravaca jeste hrvatski naftovod JANAF, čiji kapaciteti treba da omoguće stabilno snabdevanje rafinerija u mađarskom Sazhalombati i slovačkoj Bratislavi.

Za Srbiju ova promena ima posebno značenje jer se istovremeno vode pregovori o preuzimanju ruskog vlasničkog udela u Naftnoj industriji Srbije. Američka Kancelarija za kontrolu strane imovine, poznata kao OFAC, odobrila je rok do 11. decembra za pregovore o toj transakciji.

Orban je potvrdila da postoji snažna namera srpske, ruske i mađarske strane da posao bude završen do tog datuma. Nije želela da komentariše pojedinosti poslovnih pregovora, ali je naglasila da bi preuzimanje NIS-a moglo da ojača položaj MOL-a u regionalnoj trgovini naftom.

Početkom januara 2026. godine već je bio postignut dogovor o ključnim elementima buduće kupoprodaje između MOL-a i ruskog Gaspromnjefta. Srbija je tokom pregovora obezbedila mogućnost da poveća svoj vlasnički udeo u NIS-u za dodatnih pet procenata, čime bi dobila veća upravljačka prava. Mađarska kompanija istovremeno se obavezala da neće zatvoriti rafineriju u Pančevu i da će zadržati njenu proizvodnju, uz mogućnost povećanja kapaciteta prema potrebama tržišta.

Američke sankcije NIS-u predstavljaju poseban problem za srpsku energetsku bezbednost. Kompanija je pod sankcijama zbog ruskog vlasništva, a njen nastavak poslovanja zavisi od posebnih licenci i eventualne promene vlasničke strukture. NIS upravlja jedinom rafinerijom nafte u Srbiji i pokriva najveći deo potreba domaćeg tržišta za gorivom.

Ipak, važno je razlikovati sankcije NIS-u od snabdevanja Srbije prirodnim gasom. Srbija nije pod opštom američkom zabranom uvoza ruskog gasa. Sankcije ruskom vlasništvu u NIS-u i evropska odluka o prestanku uvoza ruskog prirodnog gasa predstavljaju dva različita pravna i energetska pitanja.

Srbija je 30. septembra produžila gasni aranžman sa ruskim Gaspromom do kraja 2026. godine, pod istim uslovima. Direktor Srbijagasa Dušan Bajatović potvrdio je da će se isporuke nastaviti po povoljnoj ceni, čime je obezbeđen kontinuitet snabdevanja tokom narednih meseci.

Ruski gas u Srbiju najvećim delom stiže preko Turskog toka, Bugarske i gasnog sistema koji ulazi u Srbiju iz pravca istoka. Njegov dalji transport prema Mađarskoj predstavlja važan deo regionalne infrastrukture. Zbog toga mađarska odluka o prestanku kupovine ruskog gasa ne znači da Srbija automatski ostaje bez postojećeg izvora snabdevanja.

Evropska pravila o zabrani uvoza ruskog gasa odnose se na države članice Evropske unije i ne predstavljaju automatsku zabranu tranzita prema trećim zemljama, uključujući Srbiju. To su ranije potvrdili i predstavnici Delegacije Evropske unije u Beogradu. Prema tome, čak i kada Mađarska prestane da kupuje ruski gas za sopstvene potrebe, Srbija može nastaviti da ga dobija postojećim pravcem, ukoliko budu očuvani ugovori i uslovi transporta.

Ipak, promena mađarske energetske politike mogla bi da utiče na ekonomske uslove korišćenja regionalne infrastrukture. Ukoliko se značajno smanje količine ruskog gasa koje prolaze kroz Srbiju prema Mađarskoj, promeniće se i obim tranzita, kao i prihodi povezani sa tim transportom. To ne podrazumeva prekid isporuka srpskom tržištu, ali otvara pitanje budućeg korišćenja kapaciteta i troškova transporta.

Dodatnu neizvesnost predstavlja činjenica da Srbija sa Rusijom još nema novi dugoročni gasni ugovor koji bi trajno zamenio raniji aranžman. Prethodni višegodišnji sporazum istekao je krajem maja 2025. godine, a od tada su isporuke održavane kroz nekoliko kratkoročnih produženja.

Srbija je u međuvremenu počela da razvija alternativne pravce snabdevanja. Gasni interkonektor sa Bugarskom omogućava pristup gasu iz Azerbejdžana i drugim izvorima povezanim sa regionalnim tržištem. Krajem septembra 2026. godine predstavnici Elektroprivrede Srbije, Srbijagasa i azerbejdžanske kompanije SOKAR potpisali su i ugovor povezan sa izgradnjom gasne elektrane kod Niša, čiji se završetak očekuje 2030. godine.

U naftnom sektoru položaj Srbije znatno je osetljiviji. Rafinerija u Pančevu koristi naftu koja se doprema preko hrvatskog JANAF-a, a američke sankcije NIS-u već su pokazale koliko je nastavak takvih isporuka povezan sa međunarodnim političkim i finansijskim odlukama.

Srbija i Mađarska zbog toga su ranije dogovorile izgradnju novog naftovoda koji bi povezao dve države. Planirana srpska deonica, od granice kod Horgoša do Novog Sada, duga je približno 113 kilometara. Cilj projekta je stvaranje dodatnog pravca za dopremanje sirove nafte, čime bi se smanjila zavisnost od jednog transportnog koridora.

Ministarka rudarstva i energetike Srbije Dubravka Đedović Handanović najavila je da je cilj završetak naftovoda do kraja 2027. godine. Tokom februara 2026. vođeni su razgovori i o mogućnosti izgradnje produktovoda kojim bi se između dve zemlje transportovali naftni derivati u oba pravca.

Međutim, nova mađarska strategija otvara pitanje budućeg porekla nafte koja bi tim pravcem stizala u Srbiju. Ukoliko Budimpešta postepeno prestane da kupuje rusku naftu, novi naftovod mogao bi da služi prvenstveno za dopremanje sirovine iz alternativnih izvora, uključujući naftu koja prethodno stigne do srednjoevropskog tržišta preko drugih transportnih sistema. Sama izgradnja naftovoda ne garantuje da će njime biti transportovana ruska nafta.

Orban je u tom kontekstu posebno istakla značaj mogućeg preuzimanja NIS-a. Prema njenoj oceni, kupovina ruskog udela u srpskoj kompaniji mogla bi da pomogne MOL-u u pregovorima sa hrvatskim JANAF-om, jer bi mađarska kompanija dobila neposredan interes u snabdevanju rafinerije u Pančevu.

To znači da se pregovori o NIS-u ne odnose samo na vlasništvo nad jednom kompanijom. Njihov ishod mogao bi da utiče na buduće odnose između mađarskih, srpskih i hrvatskih energetskih preduzeća, transportne kapacitete i uslove nabavke sirove nafte.

Mađarska želi da postane veliko regionalno čvorište za promet prirodnog gasa i nafte. Orban je naglasila da zemlja raspolaže značajnim skladišnim kapacitetima, da je energetski povezana sa šest susednih država i da može da snabdeva druga tržišta. Upravo u tom položaju Budimpešta vidi mogućnost da, uprkos odustajanju od ruskih energenata, sačuva važnu ulogu u energetici srednje i jugoistočne Evrope.

Prethodna mađarska vlada insistirala je na zadržavanju ruske nafte i gasa zbog povoljnijih cena i postojećih ugovora, zbog čega je bila izložena stalnim kritikama iz Brisela. Nova vlada prihvata evropsku politiku smanjenja energetske zavisnosti od Moskve, ali sada mora da obezbedi alternativne izvore, odgovarajuću infrastrukturu i komercijalno prihvatljive uslove nabavke.

Za Srbiju će zato dva predstojeća roka biti posebno važna. Prvi je 11. decembar 2026. godine, do kada se očekuje završetak pregovora o ruskom vlasničkom udelu u NIS-u, uz neophodna američka odobrenja. Drugi je kraj decembra, kada ističe trenutno produžen gasni aranžman sa Rusijom.

Ishod tih pregovora odrediće koliko će Srbija u narednom periodu moći da računa na postojeće modele snabdevanja. Prodaja NIS-a MOL-u mogla bi da olakša rešavanje problema američkih sankcija i stabilizuje rad rafinerije u Pančevu, ali sama po sebi ne rešava pitanje dugoročnih isporuka ruskog gasa.

Rusija i dalje ostaje važan snabdevač Srbije, dok Mađarska istovremeno pokušava da svoju energetsku budućnost organizuje bez oslanjanja na ruske izvore. Zbog toga će za Beograd biti presudno ne samo da li će biti zaključen novi ugovor sa Gaspromom, već i kakvi će biti odnosi sa budućim vlasnicima NIS-a, kao i uslovi pod kojima će se koristiti postojeći i planirani pravci za transport energenata.