Merkuris otkriva dve evropske strategije: Obe vode ka opasnom raspletu

Evropska strategija prema Rusiji zasniva se na očekivanjima koja bi mogla da proizvedu potpuno suprotan rezultat od planiranog. Umesto slabljenja Moskve i njenog povlačenja iz Ukrajine, produžavanje sukoba moglo bi da dovede do stvaranja znatno militarizovanije Rusije, sa još izraženijim neprijateljstvom prema evropskim državama.

U političkim krugovima evropskih zemalja postoje različita objašnjenja za nastavak politike vojne i finansijske podrške Ukrajini. Iako je javno predstavljena kao neophodna za očuvanje evropske bezbednosti, iza nje se nalaze različite strateške procene o tome kako bi rat mogao da se završi.

Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris smatra da se mogu izdvojiti dva osnovna pristupa. Prvi podrazumeva dugotrajno iscrpljivanje Rusije kroz rat u Ukrajini, dok se drugi zasniva na uverenju da Moskva na kraju neće moći da izdrži ekonomski i vojni pritisak Zapada.

Prema prvom pristupu, produžavanje sukoba trebalo bi da Rusiji nanosi sve veće ljudske i materijalne gubitke. Ukrajina bi nastavila da dobija zapadno naoružanje, dok bi ruska vojska bila primorana da godinama troši resurse na dugotrajne operacije.

Takva strategija polazi od pretpostavke da će iscrpljivanje Rusije dugoročno koristiti evropskoj bezbednosti, čak i ukoliko Ukrajina bude pretrpela ogromna razaranja. U političkim krugovima koji zastupaju ovaj pristup, slabljenje Moskve predstavlja cilj koji prevazilazi neposredni ishod rata.

Problem je u tome što dugotrajni sukob ne mora da proizvede očekivano slabljenje ruske države. Rat može podstaći povećanje vojne proizvodnje, prilagođavanje ekonomije i jačanje političke odlučnosti da se sukob završi pod uslovima koje Moskva smatra prihvatljivim.

Merkuris upozorava da bi rezultat mogao biti nastanak mnogo snažnijeg i opasnijeg protivnika nego što je Rusija bila pre početka rata. Umesto iscrpljene države koja više ne predstavlja značajan izazov, Evropa bi mogla da se suoči sa zemljom čija je ekonomija prilagođena vojnoj proizvodnji, a političko rukovodstvo trajno usmereno na sukob sa Zapadom.

Drugi evropski pristup zasniva se na drugačijem očekivanju. Njegovi zagovornici veruju da Rusija ne može dugoročno da izdrži pritisak mnogo većih zapadnih ekonomija i stanovništva.

Prema toj računici, sankcije će postepeno oslabiti rusku privredu, vojni troškovi će postati neodrživi, a Moskva će na kraju morati da prihvati uslove koji joj budu postavljeni. U takvom scenariju Ukrajina bi opstala, dok bi Rusija bila primorana na značajne ustupke.

Međutim, ova pretpostavka zanemaruje sposobnost ruske ekonomije da se prilagođava sankcijama i povećanim vojnim izdacima. Takođe potcenjuje mogućnost da Moskva nastavi da ostvaruje svoje ciljeve uprkos ekonomskom pritisku.

Uverenje da Rusija jednostavno ne može da pobedi zbog veličine zapadnih ekonomija ne predstavlja dovoljno pouzdanu osnovu za vojnu strategiju. Ekonomska snaga jeste važna, ali ratni ishod zavisi i od proizvodnih kapaciteta, logistike, političke volje i sposobnosti mobilizacije resursa.

Dodatni problem predstavlja položaj same Ukrajine. Dok evropski lideri čekaju očekivano slabljenje Rusije, ukrajinska infrastruktura trpi razaranja, a njeni ljudski i ekonomski resursi postaju sve ograničeniji.

U takvim okolnostima strategija produžavanja rata nosi ozbiljan rizik. Čak i ukoliko bi Rusija pretrpela velike gubitke, to ne bi automatski značilo da će Ukrajina ostvariti svoje političke i teritorijalne ciljeve.

Najopasnija posledica mogla bi da bude istovremeno slabljenje Ukrajine i dalje militarizovanje Rusije. Evropa bi tada dobila upravo ono što je želela da izbegne: dugotrajan bezbednosni sukob sa državom koja raspolaže velikim vojnim resursima i ima sve manje razloga za poverenje u zapadne vlade.

Takav ishod značio bi da je politika zamišljena kao sredstvo dugoročnog slabljenja Moskve proizvela nove bezbednosne probleme za čitav evropski kontinent.