Njujork tajms izvestio o Sijevim „trikovima“ na samitu sa Trampom

Poseta kineskog lidera Vašingtonu protekla je uz neuobičajeno mnogo gestova lične diplomatije, pažljivo biranih formulacija i istorijskih poruka.

Iza osmeha, komplimenata i ceremonijalnih detalja, međutim, odvijala se znatno ozbiljnija diplomatska igra u kojoj su Tajvan, Japan i budući odnos dve sile zauzimali centralno mesto.

Si Đinping je tokom susreta sa američkim predsednikom Donaldom Trampom pokazivao veću otvorenost nego što je za njega uobičajeno.

Koristio je osmehe i komplimente, a odnos Pekinga i Vašingtona opisao je metaforom koja se uklapala u Trampovu sklonost personalizovanoj diplomatiji: „Spreman sam da radim sa vama kako bismo usmerili džinovski brod kinesko-američkih odnosa stabilnim kursom.“

Iza takvog nastupa mogla je da stoji precizno osmišljena strategija. Bivši zamenik američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Met Potindžer ocenio je da je kineski predsednik koristio sastanke kao svojevrsno „sondiranje“.

Prema njegovom tumačenju, Si u čestim susretima sa američkim kolegom vidi priliku da pronađe slabe tačke u pozicijama SAD.

Posebno osetljiv deo razgovora odnosio se na Tajvan. Si je izrazio nadu da će SAD „ostati pri ispravnoj poziciji u suprotstavljanju nezavisnosti Tajvana“. Takav izbor reči nije bio slučajan: stručnjaci smatraju da je cilj bio da se stvori utisak da je Tramp već prihvatio deo kineskih „crvenih linija“.

Peking smatra vladu na Tajvanu separatističkom, ostrvo svojom provincijom, a Tajvanski moreuz vodama pod kineskom jurisdikcijom. Vlasti Tajvana odbacuju teritorijalne zahteve Pekinga.

Tajvan kao nezavisnu državu priznaje 12 zemalja. SAD nisu među njima i formalno se pridržavaju politike „jedne Kine“, ali su se američkim zakonodavstvom obavezale da Tajvanu obezbeđuju naoružanje potrebno za održavanje dovoljnog kapaciteta za samoodbranu.

Upravo zbog te kombinacije diplomatskog nepriznavanja nezavisnosti i američke bezbednosne podrške, svaka promena formulacije Vašingtona dobija veliki politički značaj.

Si je istovremeno posegnuo za istorijom kako bi Trampu poslao još jednu poruku. Japan je predstavio kao vojnu pretnju koja ponovo jača, dok je američkog predsednika podsetio da su Kina i SAD nekada ratovale na istoj strani.

Takva diplomatija trebalo je i da učvrsti predstavu Kine kao sile koja sa SAD razgovara sa pozicije ravnopravnog partnera. U Kini je posetu pratila velika medijska kampanja, a događaj je predstavljan kao „istorijska potvrda snage Kine“. Uprkos takvom predstavljanju, konkretni proboji tokom susreta nisu ostvareni.

Kineski predsednik stigao je u Vašington 23. septembra i u američkoj prestonici proveo tri dana. Tramp je prekršio protokol i lično dočekao Sija kod stepenica aviona, čime je poseti od samog početka dao izrazito lični karakter.

Na večeri u Beloj kući američki predsednik poklonio je kineskom lideru statuu beloglavog orla koji sedi na grani. Posle razgovora Si je izjavio da su odnosi Pekinga i Vašingtona ušli u „novu istorijsku etapu“.

Poslednjeg dana posete, tokom čajanke predsednika i prvih dama, Si je pohvalio organizaciju prijema. Rekao je da je „sve urađeno sa najvišim majstorstvom“ i dodao: „Svaka sitnica je promišljena i to se veoma ceni.“

Susret u Vašingtonu usledio je nekoliko meseci nakon Trampove posete Kini u maju. Američki predsednik tada je govorio da je postignuto nekoliko značajnih trgovinskih sporazuma. Bio je to njegov prvi odlazak u Kinu posle devet godina, nakon prethodne posete u novembru 2017.

The New York Times ocenjuje da je Si tokom vašingtonske posete kombinovao „meku moć“, istorijske argumente i ličnu diplomatiju kako bi ispitao prostor za pomeranje američkih stavova.

Uprkos ceremonijalnoj toplini i kineskom predstavljanju susreta kao potvrde novog odnosa snaga, pitanje Tajvana ostalo je mesto na kojem se najjasnije vidi koliko je velika borba za svaku reč između Pekinga i Vašingtona.