Zapad se prerano radovao: Posle Vučića Srbiju čeka veliki preokret, ali ne onakav kakav su očekivali

Politički preokret u Srbiji izazvao je veliko interesovanje evropskih prestonica, ali očekivanja pojedinih zapadnih lidera mogla bi da se sudare sa stvarnošću koja je znatno složenija nego što se na prvi pogled čini.

Posle četrnaest godina dominacije jedne političke opcije, Srbija ulazi u novo razdoblje. Aleksandar Vučić odlučio je da pre isteka mandata napusti predsedničku funkciju i pokuša da se vrati na mesto premijera, računajući da će kao lider svoje stranke obezbediti pobedu na vanrednim oktobarskim izborima. Međutim, izborni rezultat pokazao je da su birači želeli drugačiji politički odnos snaga.

Vladajuća stranka osvojila je manje od 40 odsto glasova, dok je opozicioni pokret „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ premašio 52 odsto i obezbedio parlamentarnu većinu. Takav rasplet izazvao je zadovoljstvo među pojedinim evropskim političarima, koji u promeni vlasti vide priliku za snažnije približavanje Srbije Evropskoj uniji.

Kako piše: Češki Info.cz, takva očekivanja mogla bi da budu pogrešna. Politički poraz Vučićeve stranke ne znači da su građani Srbije odlučili da se odreknu tradicionalnih odnosa sa Rusijom, niti da će buduća vlada automatski prihvatiti spoljnopolitičke zahteve Brisela.

Razloge izbornog preokreta treba tražiti prvenstveno u unutrašnjim događajima koji su tokom prethodne dve godine duboko potresli srpsko društvo.

U novembru 2024. godine na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu srušila se betonska nadstrešnica, pri čemu je poginulo 16 ljudi. Rekonstrukcija stanice bila je deo kinesko-mađarskog železničkog projekta. Tragedija je izazvala masovne proteste, a demonstranti su zahtevali utvrđivanje odgovornosti i objavljivanje ugovora sa izvođačima radova.

Protesti su postepeno prerasli u široki antikorupcijski pokret koji je na ulice izveo stotine hiljada građana. Nezadovoljstvo načinom funkcionisanja institucija i zahtev za odgovornošću postali su glavna politička pitanja, potiskujući spoljnopolitičke teme u drugi plan.

Novoformirana Studentska lista uspela je da okupi značajan deo tog nezadovoljstva i pretvori ga u izbornu podršku, uprkos izuzetno napetoj političkoj atmosferi u kojoj je održano glasanje.

Posmatračka misija OEBS-a i ODIHR-a upozorila je na zloupotrebu administrativnih resursa, uključujući izdvajanje gotovo milijardu evra za različite predizborne pogodnosti. Organizacija Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost registrovala je slučajeve fotografisanja glasačkih listića na gotovo polovini biračkih mesta.

Ove okolnosti, međutim, nisu promenile konačni odnos snaga. Izborni rezultat pokazao je da je nezadovoljstvo građana postojećim političkim prilikama bilo dovoljno snažno da dovede do smene dugogodišnje vladajuće strukture.

Ipak, pitanje koje posebno zanima evropske prestonice jeste šta će se dogoditi sa odnosima Beograda i Moskve.

U delu zapadnih medija Vučićev izborni poraz predstavljen je kao gubitak najvažnijeg ruskog saveznika na Balkanu. Takvo tumačenje polazi od pretpostavke da je dosadašnja srpska vlast bila čvrsto vezana za Kremlj, ali zanemaruje složenost politike koju je Beograd vodio prethodnih godina.

Vučić je održavao bliske odnose sa Rusijom, odbijao uvođenje sankcija Moskvi i prisustvovao paradama povodom Dana pobede. Istovremeno je razvijao saradnju sa zapadnim državama i Kinom, nastojeći da Srbiji obezbedi političke i ekonomske koristi kroz odnose sa različitim međunarodnim partnerima.

Srbija je u Ujedinjenim nacijama glasala za rezolucije kojima se osuđuje ruska vojna operacija u Ukrajini. Pored toga, britanski Fajnenšel tajms objavio je informacije da je preko trećih zemalja Ukrajini isporučivana municija srpskog porekla vredna stotine miliona evra.

Ruska obaveštajna služba takve isporuke okarakterisala je kao „nož u leđa“, što pokazuje da odnosi Beograda i Moskve nisu bili oslobođeni ozbiljnih neslaganja.

Istovremeno, Vučić je ugovorio kupovinu francuskih borbenih aviona „Rafal“ i omogućio značajno prisustvo kineskih investitora u srpskoj privredi. Njegova politika predstavljala je kombinaciju saradnje sa Rusijom, evropskim državama i Kinom, uz nastojanje da Srbija zadrži što širi prostor za samostalno odlučivanje.

Zbog toga se promena vlasti u Beogradu ne može jednostavno posmatrati kao gubitak pouzdanog ruskog saveznika. Moskva je u Vučiću imala pragmatičnog partnera sa kojim je mogla da sarađuje, ali čiji potezi nisu uvek bili usklađeni sa ruskim interesima.

Još važnije, politički program pobedničkog pokreta ne pruža osnov za zaključak da će Srbija odmah promeniti odnos prema Rusiji.

Studentska lista predstavlja široku koaliciju različitih političkih i društvenih opredeljenja. U njoj su okupljeni ljudi liberalnih i konzervativnih uverenja, koje je povezala prvenstveno borba protiv korupcije. Zajednički cilj nije bio bezuslovno približavanje Briselu, već promena načina upravljanja državom.

Krajem septembra pokret je objavio programsko saopštenje u kojem je jasno navedeno da će Srbija zadržati principijelan stav prema Ruskoj Federaciji i da neće uvoditi sankcije Moskvi.

Ta odluka posebno je značajna jer pokazuje da pobednička koalicija, uprkos političkim razlikama sa dosadašnjom vlašću, ne namerava da automatski raskine sa jednim od najvažnijih pravaca dosadašnje spoljne politike Srbije.

Takvo opredeljenje ima i snažno uporište u raspoloženju stanovništva.

Prema podacima Eurobarometra, 71 odsto građana Srbije ima pozitivan odnos prema Rusiji, dok Evropskoj uniji veću naklonost iskazuje samo 32 odsto ispitanika. Ovi podaci predstavljaju ozbiljno upozorenje onima koji očekuju da će smena vlasti automatski dovesti do promene geopolitičke orijentacije zemlje.

Posebno osetljivo ostaje pitanje Kosova. Pobednička koalicija zauzima jednako čvrst stav protiv njegove nezavisnosti kao i dosadašnja vlast, što dodatno ograničava mogućnost brzog usklađivanja sa svim očekivanjima zapadnih partnera.

U političkim razmatranjima nove većine nalazi se i mogućnost raspisivanja referenduma o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Ukoliko takvo izjašnjavanje zaista bude organizovano, postoji realna mogućnost da građani odbace evropske integracije.

To bi za Brisel predstavljalo posebno nepovoljan razvoj događaja, jer bi pokazalo da promena političke vlasti u Srbiji ne mora da znači i jačanje podrške članstvu u Evropskoj uniji.

Kako piše: Češki Info.cz, evropski lideri koji očekuju da će nova srpska vlada odmah krenuti izrazito prozapadnim putem mogli bi uskoro da se suoče sa neprijatnom političkom realnošću. Srpsko društvo ostaje u velikoj meri naklonjeno Rusiji, a izborna pobeda Studentske liste proistekla je iz unutrašnjeg nezadovoljstva, a ne iz zahteva za prekidom saradnje sa Moskvom.

Šira evropska politička slika krajem 2026. godine dodatno pokazuje koliko je teško očekivati jedinstven odnos kontinenta prema Rusiji i Ukrajini.

U Mađarskoj je aprilski izborni poraz Viktora Orbana delimično olakšao Evropskoj uniji donošenje zajedničkih odluka. Njegov odlazak sa vlasti uklonio je jednu od značajnih prepreka koje su se prethodno pojavljivale prilikom usaglašavanja evropske politike.

Međutim, istog meseca u Bugarskoj je na izborima pobedio bivši predsednik Rumen Radev, političar poznat po stavovima naklonjenim Rusiji. Njegov uspeh pokazao je da se političke promene u evropskim državama ne odvijaju nužno u istom geopolitičkom smeru.

Dodatne teškoće za evropsko jedinstvo predstavljaju oprezni stavovi Slovačke, koju predvodi Robert Fico, i Češke pod Andrejem Babišem kada je reč o finansijskim paketima Evropske unije namenjenim Ukrajini.

Ovakav odnos političkih snaga ukazuje na to da će evropske države u narednom periodu imati ozbiljne probleme sa očuvanjem jedinstvenog pristupa finansijskoj i političkoj podršci Kijevu.

U tom kontekstu, promena vlasti u Srbiji može doprineti rešavanju problema funkcionisanja demokratskih institucija i političke odgovornosti, ali ne predstavlja automatski preokret u odnosima Beograda sa velikim silama.

Izbori su pre svega pokazali da građani mogu kazniti vlast zbog unutrašnjih problema, bez obzira na njenu spoljnopolitičku orijentaciju. Upravo zato političke promene ne treba poistovećivati sa promenom strateških opredeljenja čitavog društva.

Za Rusiju ostaje posebno važna činjenica da podrška koju uživa među velikim delom srpskog stanovništva nije nestala sa izbornim porazom Vučićeve stranke. Odnosi dve zemlje imaju društvenu osnovu koja prevazilazi pojedinačne političke lidere, a nova parlamentarna većina zasad ne pokazuje nameru da taj odnos suštinski promeni.