Slavica Squire o borbi sa rakom dojke i šišanju na ćelavo: “Mislila sam da je modrica”

U otvorenom i potresnom razgovoru, Slavica Squire govori o šoku nakon dijagnoze raka dojke, zahtevnoj hemoterapiji, operaciji i gubitku kose, ali i o tome kako je bolest promenila njen doživljaj sebe. Posebno se osvrće na psihološku stranu lečenja – suočavanje sa strahom, prihvatanje podrške i traženje oslonca u najtežim trenucima. Kroz svoje iskustvo ističe koliko su joj značili podrška drugih i poverenje u savremenu medicinu.

Mislila je da je samo podliv

Slavica je promenu na dojci primetila nakon što se udarila tokom boravka u Rijeci. Uverena da je reč o običnom podlivu, očekivala je da će se povući. Kada se to nije dogodilo, odlučila je da zakaže pregled.

– Ja sam se udarila ono bezveze… I onda, pošto moja najbolja drugarica u Novom Sadu ima svoju ginekološku polikliniku, ja joj kažem: “Miro, udarila sam se, imam podliv tu, nikako mi ne prolazi. Ajde, kad dođem krajem decembra, zakaži mi ultrazvuk da mi to pogleda ta žena koja je specijalizovana za grudi.” Dođem ja, gleda žena to na ultrazvuku i uopšte mi se ne sviđa njen izraz lica. Bori se kako da mi kaže i samo izgovori: “Pa znate, ja bih rekla da vi odete na biopsiju.” Ja znam šta znači otići na biopsiju i kažem: “Ma ne pada mi na pamet, ženo, udarila sam se, kakva biopsija, šta će meni biopsija!” – priseća se Slavica.

Njena prijateljica, doktorka Mira, insistirala je na dodatnim mišljenjima i biopsiji. Iako je Slavica u početku odbijala da prihvati da promena može biti ozbiljna, pristala je da snimke pošalje onkologu, doktoru Kozomari.

– Bio je 31. decembar. Petnaest minuta nakon što su mu poslati snimci, zvoni mi telefon. Zove me doktor Kozomara, koga nikada u životu nisam videla, i kaže mi: “Nažalost, moram da vam kažem da imate rak. Možete li da dođete drugog januara kod mene na Onkologiju?” – priseća se Slavica.

Na pregled je otišla sa partnerom Milanom i prijateljicom. Doktor je odmah uradio biopsiju, a rezultate je čekala do 12. januara.

– Sve do tada sam mislila: ma kakvi, svi se oni varaju, kolika je verovatnoća da se udarim baš na to mesto… Međutim, 12. januara stiže zvanična potvrda da je rak – kaže Slavica.

“Imala sam najagresivniji tip raka”

Slavici je dijagnostikovan trostruko pozitivan karcinom dojke. Nakon konzilijuma 14. januara dobila je plan lečenja, ali je u početku razmišljala o odlasku u Austriju ili Nemačku, budući da govori nemački i da je godinama živela na tom govornom području. Njena doktorka je zato predloženi protokol poslala onkolozima u Nemačkoj.

– Sve kolege iz inostranstva su odgovorile da je protokol koji sam dobila u Srbiji najsavremeniji mogući protokol lečenja na svetu, da je potpuno identičan onom u Nemačkoj i Austriji i da nema nikakve potrebe da idem bilo gde – ispričala je Slavica.

Posebno ističe podršku doktora Kozomare i doktora Aleksandra Gavrića, koji ju je lečio u Zemunskoj bolnici.

– Osećala sam se da sam u najboljim mogućim rukama.

Uz hemoterapiju, operaciju i zračenje, primala je i ciljanu terapiju, o čijem značaju govori sa velikom zahvalnošću.

– To je jedna inovativna injekcija koju sam primala svake tri nedelje u nogu. Ubrizgava se veoma sporo, oko 10 minuta. Jedna doza košta između 4.000 i 5.000 evra, a ja sam ih primila ukupno 18 u okviru našeg zdravstvenog osiguranja. Te injekcije su mi praktično spasile život – kaže ona i dodaje:

– Danas u mom telu više nema nikakvih dokaza o postojanju raka.

Slavica naglašava da je tokom lečenja sledila uputstva svojih lekara, uprkos brojnim dobronamernim savetima koje je dobijala sa strane.

– Ja sam se opredelila za zvaničnu medicinu i poslušala sam svoje lekare do kraja.

Kako navodi, onkološkinja joj je tokom hemoterapije zabranila uzimanje antioksidativnih suplemenata, uključujući i vitamin C koji su joj drugi preporučivali da prima intravenski.

Gubitak kose: “Moj dotadašnji identitet je nestao”

Jedan od najtežih trenutaka tokom lečenja za Slavicu je bio gubitak duge crne kose, koja je decenijama bila njen zaštitni znak. Tada je, kako kaže, bolest postala vidljiva i drugima, a ona se suočila sa promenom koja je duboko uzdrmala njen doživljaj sebe.

– To je jedan od najtežih momenata zato što tek kada izgubiš kosu shvatiš da si pacijent. Pre toga si za spoljni svet relativno normalan, bolest se ne vidi spolja. Ali kada je došao taj dan… kosa opada, upliće se, više ne možeš da se očešljaš. Moj dosadašnji identitet je u potpunosti nestao. To više nije bila ona žena koja sam bila pre, to je postao moj prošli život. Bio je to ogroman šok za mene i za sve moje bližnje koji su me videli bez kose. Tek tada je svima postalo očigledno šta se zapravo dešava u mom životu.

Umesto “Zašto ja?”, pitala se: “Kako da pomognem sebi?”

Slavica kaže da joj je dugogodišnje iskustvo u oblasti ličnog razvoja pomoglo da se nosi sa strahom i neizvesnošću tokom lečenja. Posle početnog šoka, pokušala je da pažnju usmeri na ono što može da učini za sebe.

– Na početku se prirodno javi ono pitanje: “Zašto ja? Čime sam ovo zaslužila?” Ali rad na sebi me je naučio da ta pitanja nisu korisna – kaže Slavica, koja je umesto toga počela da se pita: “Šta sada ja mogu da uradim da pomognem sebi da ovo što bolje prođe?”

Oslonac je pronašla u promeni ugla gledanja na okolnosti koje nije mogla da promeni. Odlaske na hemoterapiju zato je u mislima nazvala “spa danom”, nastojeći da ih sebi učini podnošljivijim.

– Ponesem svoju kaficu, vodicu, knjigu, stavim slušalice i uživam koliko god je to moguće u tim okolnostima. Kada dobijem terapiju i oslabim, kažem sebi: “Okej, sada ću malo da odspavam i odmorim.”

Takav pristup joj je, kako ističe, pomagao da sačuva unutrašnji mir i u teškim danima. Posebno pamti podršku medicinskih sestara, sa kojima je nakon poslednje hemoterapije podelila i suze.

“Naučila sam da prihvatim pomoć”

Naviknuta da se oslanja na sebe, Slavica je tokom lečenja morala da nauči i da prihvati podršku bližnjih. Kada joj je sestra ponudila da dođe iz Norveške i bude uz nju tokom operacije i oporavka, prva reakcija bila joj je da odbije.

– Moja prva reakcija je bila: “Neka, sama ću, neću nikog da opterećujem.” Balkanske žene su vaspitane tako da uvek stavljaju druge ispred sebe i veruju da moraju sve same. Ali žene iz mog okruženja su mi rekle: “Slavice, ne možeš sama, nemaš snage u rukama.”

Tada je, kaže, shvatila da prihvatanjem pomoći daje najbližima priliku da budu uz nju kada joj je najpotrebnije.

– Nije stvar samo u tome da tebi treba pomoć, već u tome da svojim bližnjima daš dozvolu da učestvuju u tvom ozdravljenju, da budu tu za tebe. Kada promeniš tu percepciju, to najteže razdoblje postane jedno od najlepših sećanja na ljubav i zajedništvo.

Poruka ženama: “Ne čekajte poziv na pregled”

Na osnovu svog iskustva tokom lečenja, Slavica Squire apeluje na žene da ne odlažu brigu o zdravlju. Posebno su je pogodili susreti sa pacijentkinjama mlađim od 50 godina, zbog čega smatra da bi organizovani skrining trebalo da počinje ranije.

– Moj lični apel je da se ta granica spusti bar na 40 godina i da žene ne čekaju pozive – poručuje Slavica.

Njena glavna poruka jeste da promene na dojkama ne treba zanemarivati i da je važno razgovarati sa lekarom o odgovarajućim pregledima. Rano otkrivanje može značajno povećati šanse za uspešno lečenje, ali ne predstavlja garanciju izlečenja.

Danas se postepeno vraća fizičkoj kondiciji: dnevno pređe 7.500 koraka, vozi bicikl i planira letnje aktivnosti na vodi. Svoju priču završava porukom nade:

– Ne možete uticati na sve na svetu, ali na sopstveno zdravlje i brigu o sebi možete uticati mnogo više nego što mislite!