Aleksandra (24) iz Trstenika primila islam: “Bila sam spremna da me se roditelji odreknu”

Aleksandra Luković kaže da njeno interesovanje za islam nije nastalo preko noći. Ova Srpkinja odrasla je u Trsteniku, u porodici u kojoj su se obeležavali Božić, Uskrs i slava. Kao srednjoškolka počela je da obilazi crkve i tada su joj se, kako kaže, javila pitanja na koja dugo nije uspevala da pronađe odgovore.

“Kad sam videla kako žene ulaze u crkvu, da nose maramu i širu odeću, počela sam da razmišljam o tome da li se u toj veri zaista pronalazim. Kada sam videla kako mi stoje marama i šira haljina, počela sam da shvatam gde možda pripadam, ali dugo nisam želela to da prihvatim”, ispričala je Aleksandra.

U jednom periodu života svakodnevica joj se vrtela oko obaveza, druženja, izlazaka i alkohola. Kada je osetila da je takav način života ne ispunjava, počela je ozbiljnije da preispituje svoje izbore i razmišlja o promeni.

Upravo tada upoznala je čoveka koji će kasnije postati njen suprug, muslimana iz Novog Pazara. Kroz njihovu vezu dobila je priliku da bliže upozna veru o kojoj je do tada malo znala.

“Posle otprilike godinu i po dana veze rekla sam mu da se nikada neću pokriti, staviti maramu niti primiti islam. Ipak, na moju inicijativu dovodio me je u Novi Pazar i vodio u džamije da vidim kako sve izgleda. Objašnjavao mi je šta su post, Ramazanski bajram i Kurban-bajram. I on je mene pitao o našim običajima, a ja sam mu objašnjavala ono što sam znala”, ispričala je Aleksandra i dodala:

“Kako me je sve češće dovodio u Pazar i pričao mi o islamu, počela sam da osećam da tu pripadam. Na svakom učenju kojem bih prisustvovala plakala sam. U meni bi se probudila neka emocija, iako tada nisam znala da klanjam. Znala sam samo ono osnovno što mi je on ispričao; još nismo dublje ulazili u sve to.”

“Jedva sam čekala da se pokrijem”

Kako je vreme prolazilo, Aleksandra je sve otvorenije govorila o želji da počne da nosi hidžab i više se posveti veri. Suprug joj je savetovao da ne žuri, ali je, kako kaže, postajala sve sigurnija u svoj izbor.

“Kad sam došla u Pazar, kupila sam haljinu i maramu, a jednu knjigu mi je poklonila devojka iz butika. Počela sam da je čitam, želeći da vidim da li ću u tome pronaći nešto što će me odvratiti od te odluke ili ću je, naprotiv, prihvatiti. Hvala Alahu, čitanje me je podstaklo da prihvatim ono što sam osećala i da shvatim gde pripadam.”

Iako još nije bila spremna da porodici i okolini otkrije svoj izbor, želju da nosi maramu više nije mogla da potisne. Kod kuće ju je krišom isprobavala, misleći da će je ta želja s vremenom proći, ali je ona postajala sve snažnija.

“Svaki naredni put kada bih dolazila u Pazar, u kesi sam nosila haljinu i maramu. Prvi put sam došla otkrivena, a svaki sledeći put bila sam pokrivena. Dok sam bila u Pazaru, nosila sam maramu, a kada bih se vraćala kući, izlazila bih iz kola i skidala je”, priznala je.

Jedan događaj posebno joj se urezao u sećanje. Dok je bila u centru Novog Pazara, u blizini Arap-džamije, začula je ezan – poziv na molitvu. Upravo tada je, kako kaže, donela konačnu odluku.

“Zastala sam i počela da plačem, bez nekog očiglednog razloga. Osećala sam kao da me nešto vuče, iako nisam znala da klanjam. U tom trenutku mi je to delovalo kao moj poziv Alahu, iako je zapravo bio poziv na molitvu. Meni je, međutim, taj trenutak mnogo značio. Tad sam prelomila i odlučila da želim da se vratim islamu i da se pokrijem. Nije mi bilo svejedno. Setila sam se detinjstva, roditelja i svega što ostavljam iza sebe, ali sam verovala da će mi Alah olakšati iskušenje. S jedne strane bilo mi je veoma teško, a s druge sam bila srećna jer sam to uradila zbog sebe. Osećala sam da ću se tako smiriti i da se više neće ponavljati ono što mi se ranije događalo”, ispričala je Aleksandra.

“Ljubav prema mužu dovela me je do islama”

Aleksandra ističe da je niko nije primorao da promeni veru i da je odluku donela svojom voljom.

“Mislim da me je ljubav prema čoveku dovela do toga. Mnogi danas kažu da me je muž naterao da primim islam, ali to uopšte nije istina. Njegova ljubav me je dovela do toga i zahvalna sam mu.”

Islam je prihvatila 29. decembra 2024. godine. Taj datum za nju označava početak novog životnog poglavlja – trenutak u kojem je, kako kaže, osetila da se ponovo rodila.

“Bilo mi je žao što ostavljam kuću, roditelje i dotadašnji život, ali sam izgovorila šehadet i imala osećaj da počinjem novi život. Odmah sam se i pokrila. To mi je, zapravo, bila najveća želja – da nosim maramu”, otkrila je Aleksandra.

“Bila sam spremna da me se roditelji odreknu”

Znala je da roditeljima neće biti lako da prihvate njenu odluku, pa je dugo razmišljala kako da im je saopšti. Videli su je nekoliko dana kasnije, kada je već počela da nosi maramu.

“Kao i svaki roditelj, i moji su se naljutili. Ja sam njihovo dete i znam da im je moja odluka bila veliki šok. Vremenom je ljutnja popustila. Otac je bio manje ljut, a majka više. Mislim da je majka možda i danas povređena, ali ne zato što sam primila islam, već zato što sam se pokrila. To je, čini mi se, najviše boli”, ističe Aleksandra.

Uprkos početnim nesuglasicama, ostala je u kontaktu sa porodicom. Svoju versku pripadnost danas doživljava kao deo identiteta, uz pripadnost Srbiji, zemlji u kojoj je rođena i odrasla. Veruje da ljudi različitih vera mogu da žive zajedno, uz međusobno poštovanje i očuvanje svojih običaja.

“Pošto sam rođena u Srbiji, smatram da možemo da kažemo da smo srpski muslimani, jer živimo u ovoj zemlji. Kao što u Bosni ima ljudi različitih vera, tako ih ima i u Srbiji. Svako poštuje svoju veru. Naravno, uvek ima ljudi koji se time bave na ružan način. Mislim da su neki ostali zaglavljeni u vremenu kada se ljudi osuđuju zbog vere: ‘Ti si musliman, moje dete neće da se druži s tobom’ ili ‘Ti si ovaj, ti si onaj'”, objašnjava Aleksandra.

Osvrćući se na sve kroz šta je prošla, Aleksandra kaže da je dugo tragala za odgovorima i da tako važnu odluku nije želela da donese nepromišljeno. Ipak, želja da prihvati islam i počne da nosi maramu postajala je sve snažnija, uprkos strahu da bi mogla da izgubi podršku najbližih.

“Verujem da smo možda svi rođeni kao muslimani, ali da svako izabere svoj put. Ja sam krštena, ali se nikada nisam pronalazila u toj veri. Jedva sam čekala dan kada ću se vratiti islamu, izgovoriti šehadet i pokriti se. To mi je postalo najvažnije. Još godinu dana pre nego što se to dogodilo, svaki put kada bih dolazila u Pazar, govorila sam da želim to da uradim. Pitali su me da li sam spremna na mogućnost da me se roditelji odreknu. Bila sam spremna čak i na to, zbog onoga što sam osećala da moram da uradim”, zaključila je Aleksandra u razgovoru za kanal IslamEDU.