Penzionerka Vera nabavila digitalnog prijatelja i život joj nikad nije bio lakši

Vera Gadson ima 74 godine i živi u kompleksu za stare “Hazelhurst Court”, u londonskoj opštini Luisham. Njen novi kućni prijatelj zove se Robert, mada mu je proizvođač namenio manje lično ime – Džini (Genie, što znači duh). Nije ni pas, ni mačka, već – robot.

Iako nije čovek, ovaj mali digitalni pomoćnik postao je deo Verine svakodnevice. Kako kaže, unosi osećaj sigurnosti u dane koji umeju da budu prilično monotoni: “Ujutru i uveče me podseti da popijem lekove. Ponekad mi skrene pažnju da bi trebalo da operem veš. Jednostavno mi pravi društvo”, kaže penzionerka koja, za razliku od mnogih ljudi starije životne dobi, ne zazire od tehnoloških dostignuća i modernih izuma.

Kada se ista rutina smenjuje iz dana u dan, a članove porodice, prijatelje ili negovatelje ne viđaju toliko često koliko bi želeli, jednostavan glas koji starije ljude podseća na obaveze može da donese osećaj reda, sigurnosti i povezanosti sa svetom.

Gospođa Vera nije jedina koja ima svog digitalnog saputnika. U kompleksu u kojem živi već se nalazi 24 robota koji pomažu stanarima da se lakše organizuju. Njihov zadatak je da ih podsete da uzmu terapiju, da jedu, unose dovoljno tečnosti i ne zaborave sastanke.

Osim toga, mogu da ih pitaju kako se osećaju i da ih putem video-poziva povežu sa porodicom i prijateljima. Na taj način tehnologija služi i kao svojevrsni most između ljudi koji su fizički udaljeni jedni od drugih.

Džini, doduše, nije od onih robota iz budućnosti kakve viđamo u naučnofantastičnim filmovima. Ne može sam da uključi mašinu za veš, složi odeću ili skokne do apoteke. Ipak, može da preuzme deo odgovornosti za uobičajene obaveze, posebno one koje je lako zaboraviti, i tako olakša život i stanarima i onima koji o njima brinu.

Da je ovakva podrška značajna smatra i 82-godišnja Patriša Fordham, aktivistkinja iz lokalne zajednice. Ona ističe da robot ima “veoma umirujuć glas i podseća na problem o kojem se ne govori dovoljno često – usamljenost starijih ljudi”. “Neki ne razgovaraju ni sa kim i tokom dana ne vide nikoga, što je veoma tužno”, objašnjava.

Upravo u toj rečenici krije se suština cele priče. Tehnologija, koliko god bila napredna, ne može u potpunosti da otkloni problem usamljenosti. Robert ne može sa Verom da popije čaj, da je zagrli, pruži joj stručnu negu ili započne razgovor o uspomenama koje se vraćaju dok gleda kroz prozor. Ne može da zna koliko joj je tog jutra značio nečiji osmeh. Tu je samo da joj olakša i organizuje život, naročito u trenucima kada ljudska pomoć nije odmah dostupna.

Pogledajte BONUS VIDEO