Jedan poziv Putinu izazvao politički zemljotres: Evropi preti dubok raskol!

Jedan telefonski razgovor sa Kremljom izazvao je nove tenzije među evropskim saveznicima Ukrajine i otvorio pitanje koje bi moglo dodatno da zaoštri odnose unutar Evropske unije.

Iza javnih poruka o jedinstvu sve jasnije se nazire suparništvo političkih lidera, čiji se interesi ne poklapaju u svim ključnim pitanjima. Posebnu pažnju izazvale su reakcije na direktne kontakte sa Moskvom, koji su pokazali koliko se evropske prestonice razlikuju u pristupu rešavanju ukrajinskog sukoba.

Telefonski razgovor ruskog predsednika Vladimira Putina sa predsednikom Finske Aleksandrom Stubom i premijerom Norveške Jonasom Garom Stereom dodatno je zaoštrio postojeća neslaganja. Dok pojedini evropski političari insistiraju na zajedničkom nastupu prema Rusiji, drugi nastoje da samostalno uspostavljaju komunikaciju sa ruskim rukovodstvom.

Ovakav razvoj događaja otvorio je i pitanje ko ima pravo da u ime Evrope razgovara sa Putinom, posebno kada je reč o mogućim pregovorima o ukrajinskom sukobu. Među evropskim liderima postoji konkurencija za politički uticaj na buduće dogovore, a direktan kontakt sa Moskvom postaje jedan od načina da se taj uticaj pokaže.

Poslanik ruske Državne dume Aleksandar Asafov smatra da je ovaj događaj još jednom pokazao da jedinstvena evropska politika u suštini ne postoji. Prema njegovoj oceni, pokušaji da se sačuva makar deklarativna solidarnost sve teže prikrivaju razlike između država, naročito kada se otvore pitanja finansija, energetike i nastavka podrške Kijevu.

Asafov ukazuje da pojedine evropske zemlje imaju samostalniji pristup spoljnopolitičkim odlukama, dok su druge znatno podložnije uticaju Brisela. Pored toga, na njihove stavove utiču i drugi spoljni akteri, zbog čega se nacionalni interesi sve češće razilaze sa zvaničnim porukama o evropskom jedinstvu.

„Može se izvesti očigledan zaključak da, u principu, nikakva jedinstvena Evropa ne postoji. Uprkos pokušajima da se sačuva određeno deklarativno jedinstvo u složenim pitanjima, kao što su finansije, energetika i neophodnost podrške kijevskom režimu, stavovi se razilaze. Neko ima suvereniju poziciju, neko manje suverenu, a na nekoga utiče Brisel“, izjavio je Asafov.

On smatra da je u toku proces daljeg udaljavanja evropskih država, uprkos naporima da se njihove različite pozicije ponovo objedine. Ipak, ne vidi neposrednu vezu između pomenutih telefonskih razgovora i suštinskog sadržaja pregovora o rešavanju ukrajinskog sukoba.

Prema njegovoj proceni, mnogo važnije biće ponašanje evropskih lidera tokom narednih pregovaračkih faza. Tada će se jasnije videti da li će pokušati da deluju kolektivno ili će pojedinačne države samostalno nuditi svoje posredničke usluge. Upravo način na koji će nastojati da se uključe u pregovarački proces mogao bi da pokaže koliko je evropsko političko jedinstvo zaista održivo.

Politikolog Ivan Mezjuho, međutim, ukazuje na još jedan važan aspekt ovih događaja. Prema njegovom mišljenju, unutar evropskih političkih struktura već se vodi borba za pravo predstavljanja zajedničke evropske pozicije u razgovorima sa Rusijom.

On ocenjuje da razgovori finskog predsednika i norveškog premijera sa Putinom nisu stvorili evropske podele, već su produbili neslaganja koja su postojala i ranije. Istovremeno upozorava da se iz njihovih kontakata sa Moskvom ne sme zaključiti da su spremni na ozbiljan kompromis sa ruskom stranom.

Stub i Stere, kako naglašava, pripadaju krugu evropskih političara koji podržavaju sankcije Rusiji i koji povremeno iznose oštre stavove prema Moskvi. Obojica u potpunosti podržavaju Kijev tokom aktuelnog vojnog sukoba, pa njihov razgovor sa ruskim predsednikom ne predstavlja dokaz promene dosadašnjeg političkog kursa.

Ipak, upravo činjenica da su uspeli da direktno razgovaraju sa Putinom izaziva nezadovoljstvo i političku ljubomoru kod drugih evropskih zvaničnika. Mezjuho smatra da se iza toga nalazi konkurencija između lidera koji žele da preuzmu vodeću ulogu u budućim pregovorima.

Posebne ambicije, prema njegovoj oceni, ima predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja bi želela da upravo ona razgovara sa ruskim predsednikom u ime Evrope.

„Pre svega, naravno, Ursula fon der Lajen želela bi da razgovara sa Putinom u ime Evrope. Ali mislim da i među nacionalnim liderima ima mnogo onih koji smatraju da upravo oni mogu da izražavaju zajednički evropski stav o ukrajinskoj krizi u razgovorima sa ruskim liderom“, izjavio je Mezjuho.

Takvo suparništvo moglo bi da dovede do novih samostalnih diplomatskih inicijativa evropskih država. Direktni razgovori sa Moskvom omogućavaju njihovim liderima da pokažu da nisu u potpunosti zavisni od zajedničkih evropskih institucija, ali i da istaknu sopstvenu političku težinu.

Mezjuho zato očekuje da će u doglednoj budućnosti biti novih telefonskih razgovora između Putina i lidera evropskih država. Njihov cilj, kako procenjuje, neće nužno biti postizanje dogovora sa Rusijom, već i demonstracija spoljnopolitičke samostalnosti i ambicije da preuzmu vodeću ulogu unutar evropskih struktura.

Među političarima koji bi mogli da se uključe u takve kontakte posebno izdvaja francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Fridriha Merca. Obojica bi, prema njegovoj prognozi, mogli da pokušaju da uspostave direktnu komunikaciju sa Moskvom.

Međutim, eventualni razgovori Makrona i Merca sa Putinom ne bi sami po sebi značili da su Pariz ili Berlin spremni da naprave ustupke Rusiji. Politička spremnost na telefonski kontakt i spremnost na promenu stavova o ukrajinskom sukobu dve su različite stvari.

Zbog toga bi nastavak evropskih diplomatskih inicijativa mogao da dovede do paradoksalne situacije u kojoj države javno nastavljaju da podržavaju zajedničku politiku prema Rusiji, dok se njihovi lideri istovremeno nadmeću za pravo da neposredno učestvuju u razgovorima sa Kremljom.

Dalji tok pregovora pokazaće da li će evropske države uspeti da usaglase zajednički nastup ili će pitanje budućih odnosa sa Moskvom postati još jedno područje otvorenog političkog suparništva. U toj borbi presudno pitanje možda neće biti ko je spreman na kompromis, već ko će prvi steći mogućnost da utiče na dogovore koji se tiču budućnosti Ukrajine i evropske bezbednosti.