Rodila sam Vuka u 7. mesecu, pao je u komu, u naručje sam ga uzela posle sedam meseci

Anđela Milovanović je imala samo 23 godine kada je rodila prevremeno rodila Vuka, dečaka koji je zbog problema sa plućima prebačen na intenzivnu negu i gotovo deset meseci proveo u bolnici. Posle dve nedelje njegovog života stanje se, naglo promenilo, a porodica ni danas nema konačnu dijagnozu koja bi objasnila šta se tačno dogodilo. Vuk je kući stigao sa respiratorom, kiseonikom, traheostomom i sondom za hranjenje, a danas, četiri godine kasnije, samostalno diše, jede na usta, pomera ruke i noge, drži glavu i uz minimalnu podršku sedi.

Na dan kada je trebalo da se uda, pukao joj je vodenjak

Prvih nekoliko meseci trudnoće Anđela je imala manja krvarenja, ali kaže da se Vuk normalno razvijao. Ništa nije nagoveštavalo da će se poroditi dva meseca pre termina.

A dan kada je porođaj počeo trebalo je da izgleda potpuno drugačije.

– Tog dana kada je trebalo da se rodi, suprug i ja smo zapravo trebalo da se venčamo. Baš tog dana se rodio. Sve smo otkazali, a na burmama nam je ostao urezan taj datum – priseća se Anđela.

Sam porođaj bio je brz. Vuk je rođen u sedmom mesecu, težak 1.390 grama i dugačak 41 centimetar.

Anđela ga je videla odmah nakon porođaja.

– Bio je dobro, doneli su mi ga i sve je izgledalo u redu. Prošlo je možda nekoliko sati, a onda je dobio problem sa plućima. Bio je prevremeno rođen, pluća su bila nerazvijena i prebacili su ga na Dečju kliniku u Nišu na intenzivnu negu, gde je priključen na respirator – priča ona.

Lekari su je, kaže, u početku uveravali da je reč o situacijama sa kojima se često susreću kod prevremeno rođenih beba.

Niko tada nije mogao da pretpostavi koliko će dugo Vuk ostati u bolnici.

Posle dve nedelje sve se promenilo

Prve dve nedelje Vuk je, prema Anđelinim rečima, bio stabilan.

A onda je došlo do naglog pogoršanja.

– Posle dve nedelje života upao je u neku vrstu kome. Praktično se dva dana nije budio, nije otvarao oči, a nakon toga je izgubio spontanu motoriku. Lekari nisu znali konkretno šta se dogodilo. Rađena mu je magnetna rezonanca glave, ali nije pokazala ništa što bi objasnilo njegovo stanje. Posle toga smo radili sve moguće genetske analize koje postoje u Srbiji i nijedan nalaz nije dao odgovor. Mi i danas tragamo za njegovom dijagnozom – govori Anđela.

Dok je Vuk bio u Nišu, ona je bila u Boru.

Informacije o svom detetu dobijala je telefonom svakog dana u određeno vreme, a jednom nedeljno putovala je da ga vidi.

Kod kuće ju je čekalo sve što roditelji pripreme za dolazak bebe. Samo bebe nije bilo.

– Baš je bilo teško. Hoćete da iz bolnice dođete sa bebom, sve vas čeka, krevetac je tu, a vi dođete sami. Psihički je bilo preteško da se sve to podnese – priznaje.

“Prvi put sam ga uzela u ruke posle sedam meseci”

Sedam meseci nakon Vukovog rođenja dogodio se trenutak koji Anđela i danas posebno pamti.

Do tada svog sina nijednom nije držala u naručju.

Kada su joj omogućili da duže boravi uz njega, počela je da uči sve što će joj kasnije biti potrebno kada Vuk stigne kući – kako da mu daje terapiju, hrani ga, skida sa aparata i brine o njemu.

Ali najvažnije je bilo nešto sasvim jednostavno: prvi put ga je uzela u ruke.

– Ja sam njega prvi put posle sedam meseci uzela u naručje i tada smo se nekako i upoznali. Ne znam kako drugačije da objasnim. Znala sam da je moje dete i volela sam ga najviše na svetu, ali do tada nisam imala priliku da sa njim razvijem tu povezanost. Kada sam otišla u bolnicu, uzela ga, počela da provodim vreme sa njim, tada smo se vezali najviše moguće. Tada se kod mene zapravo razvio i taj majčinski instinkt – iskrena je Anđela.

Pročitajte i potresnu ispovest majke Danijele i sestre Jovane o 23 godine borbe za Jasminu i retkom sindromu koji ih je ujedinio.

Poslednja četiri meseca njegovog boravka u bolnici bila je mnogo više uključena u svakodnevnu negu.

Posebno pamti medicinske sestre koje su je pripremale za ono što je čeka kod kuće.

– Sestre su stvarno bile divne. Učile su me kako da mu dajem terapiju, kako da ga hranim, pokušavale smo da ga hranimo na flašicu. Bile su mi kao najbliži tamo i to nikada neću zaboraviti. Takva podrška mnogo znači majkama koje provode vreme u bolnici – naglašava.

Posle skoro 10 meseci Vuk je konačno stigao kući

Vuk je iz bolnice izašao sa ozbiljnom medicinskom podrškom.

Imao je respirator, kiseonik, traheostomu i hranio se preko sonde.

Porodica je u međuvremenu odlučila da se zbog njegovih terapija iz Bora preseli.

Povratak kući, ipak, nije izgledao onako kako bi neko možda očekivao posle deset meseci neizvesnosti.

– Svi su ga dočekali presrećni. Deset meseci su ga gledali samo na slikama i snimcima koje sam slala. Kada je stigao, niko ga nije gledao kao dete koje ima problem, nego kao bebu koja je tek došla iz porodilišta. Cela porodica se uključila u njegovu negu. Bake i deke znaju sve što je potrebno, ostaje sam kod njih i svi su od početka bili tu za nas – sa zahvalnošću priča Anđela.

Podrška porodice posebno joj je značila jer briga o detetu sa traheostomom zahteva znanje i svakodnevnu pažnju.

Deo medicinskog materijala koji je Vuku potreban, poput određenih katetera, porodica nabavlja iz inostranstva.

Samo dva meseca kasnije počeo je sam da diše

Jedan od najvećih pomaka dogodio se ubrzo nakon izlaska iz bolnice.

Vuk je sve više vremena provodio van kuće, roditelji su ga nosili, izvodili napolje i, u dogovoru sa lekarima, pratili koliko dugo može samostalno da diše.

Dva meseca kasnije respirator mu više nije bio potreban.

– On je deset meseci bio praktično zatvoren. Kada je došao kući, sve više smo ga nosili i izvodili napolje, a on je sve duže mogao sam da diše. Radili smo analize i bili u kontaktu sa lekarima iz Niša, pa je procenjeno da može bez respiratora. Od tada samostalno diše – kaže Anđela.

Ali pred njima je bila nova borba.

Kada je stigao kući, Vuk se gotovo uopšte nije pomerao.

– Bio je praktično potpuno ukočen. Nije se pomerao, ali je pratio pogledom. Uvek se videlo da je bistar, da je prisutan, da nas vidi, čuje i razume. Lekari nisu bili mnogo optimistični i govorili su da vežbamo prvenstveno da mu mišići ne bi atrofirali. Ali mi smo već nedelju dana nakon dolaska kući pozvali terapeuta i počeli da radimo – objašnjava.

“Niko nije verovao osim mene”

Anđela kaže da nije mogla da prihvati pomisao da Vuk neće napredovati.

Počele su svakodnevne terapije, a porodica se preselila kako bi mu obezbedila tretmane koji su mu potrebni.

Danas na njima provodi tri, nekada i četiri sata dnevno.

Rezultati su, kaže, došli korak po korak.

– Počeo je da jede na usta uz pomoć logopeda i mene, jer sam videla da može, hoće i voli da jede. Počeo je da pomera ruke i noge, sam drži glavu, a sada sedi uz minimalnu moju podršku. Stvarno je mnogo napredovao. Kada lekarima pošaljem slike, oduševljeni su i ne mogu da veruju da je to Vuk – sa ponosom priča njegova mama.

Kada se osvrne na prve dane i mesece, jedna stvar joj je posebno važna.

– Niko nije verovao osim mene. Svi su više verovali onome što kažu lekari, što je naravno razumljivo jer su oni stručni. Ali ja sam nekako uvek verovala: „Biće to dobro, mora da bude dobro.“ Nikada nisam pomislila da on nešto neće moći. Govorila sam mu: “Bićeš ti dobro, Vuče. Moraš da budeš dobro. Moramo da budemo dobro zajedno” – emotivno svedoči.

Pročitajte i “Nemanja je bio ZDRAVA BEBA, a onda je zbog MALIH BOGINJA i bolesti koja UBIJA KAO GROM, izgubio sve funkcije”

Deca u parku pitaju šta mu je na vratu, neki roditelji ih sklone

Vuk danas ima četiri godine. Voli kockice i životinje, dobio je i psa sa kojim se igra, a posebno uživa u parkićima i igračkama koje se pomeraju.

Voli i društvo druge dece, mada mu više prijaju ona koja su mirnija.

Njegova traheostoma, međutim, često privlači pažnju.

– Kada vide traheostomu, deca uglavnom odmah pitaju šta je to i zašto on to nosi. Deca su radoznala, onda vide i roditelji pa pitaju i ja im objasnim. Neki reaguju normalno, a neki sklone svoje dete. Sve zavisi. Ljudi umeju da budu malo surovi – priznaje Anđela.

Uprkos tome, Vuka vode svuda.

Park, kafić, porodična okupljanja – roditelji se trude da njegov život ne bude sveden samo na terapije i medicinske procedure.

“Imala sam samo 23 godine kada mi se sve ovo dogodilo”

Sve što se događalo Vuku promenilo je i Anđelu.

Kada ga je rodila imala je samo 23 godine.

Danas kaže da je mnogo stabilnija nego na početku, ali da postoje trenuci kada je jedna kontrola ili medicinska procedura vrate u period najvećeg straha.

– Na početku sam bila jako loše. Niko ne može da bude dobro kada mu je dete u takvom stanju. Sada, posle četiri godine, mogu da kažem da sam dobro i da funkcionišem normalno. Kada je on bolje, i ja sam bolje. Naravno da postoje padovi. Svaki njegov odlazak na neku kontrolu ume sve da mi vrati – iskrena je.

Veliki oslonac od početka joj je suprug.

Kaže da su kroz Vukovu borbu ostali nerazdvojni i da je cela porodica naučila da funkcioniše kao tim.

– Od samog početka smo bili jedno uz drugo i u svemu smo učestvovali zajedno. Suprug mi je ogromna podrška. Ne znam da li bih psihički mogla sama da prođem kroz sve ovo – kaže.

Terapije traju i po četiri sata svakog dana

Vuk i danas svakodnevno odlazi na terapije.

Rad sa logopedom pomogao mu je i u hranjenju, a Anđela kaže da se sa terapeutima toliko zbližio da je centar u kojem provode sate postao njihova „druga kuća“.

– Nekada terapije traju tri, nekada četiri sata, zavisi koliko tretmana imamo tog dana. On je na to navikao od kada je došao kući. Zna sve terapeute i voli da ide. Mi smo tamo toliko dugo da nam je to praktično druga kuća opisuje.

Važnu podršku pronašla je i među drugim roditeljima dece koja imaju slične probleme.

Razmenjuju informacije o terapijama, iskustvima i svakodnevnim izazovima koje, kako kaže, najbolje mogu da razumeju upravo ljudi koji prolaze kroz nešto slično.

Porodici je pomoć i dalje potrebna jer ne znaju koliko dugo će Vuk morati da ide na svakodnevne tretmane.

POMOZIMO VUKU! Pošaljite SMS sa brojem 265 na 3800.

Pogledajte BONUS video: