Veliki potres na Bliskom istoku: Američki saveznici povukli potez koji Vašington nije očekivao

Na Bliskom istoku odvijaju se diplomatski i vojni potezi koji bi mogli ozbiljno da promene odnose snaga, dok Vašington pokušava da zadrži kontrolu nad događajima čiji razvoj postaje sve neizvesniji.

Dok Sjedinjene Američke Države i Izrael razmatraju trenutak za eventualne nove udare na Iran, u regionu se odvija diplomatska aktivnost koja privlači posebnu pažnju. U Teheran su doputovali visoki predstavnici nekoliko uticajnih muslimanskih država, a istovremeno američke snage i diplomatsko osoblje delimično se povlače iz pojedinih zemalja Bliskog istoka. Ovi događaji odvijaju se u atmosferi povećane napetosti, uz sve izraženije nastojanje regionalnih sila da samostalno odlučuju o svojoj bezbednosti.

U središtu tih aktivnosti nalazi se četvorostrani sastanak predstavnika Irana, Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, na kojem se razgovara o stvaranju regionalnog bezbednosnog sistema bez učešća Vašingtona. U Teheran su stigli i predstavnici Katara. Cilj razgovora jeste pronalaženje načina za uspostavljanje međusobnog sporazuma koji bi omogućio miran suživot i sprečio SAD i Izrael da koriste međusobne suprotnosti regionalnih država za ostvarivanje sopstvenih interesa.

Ruski politički komentator Sergej Latišev ocenjuje da je upravo američka politika prema Iranu stvorila uslove za ovakav razvoj događaja. Prema njegovoj oceni, pokušavajući da uništi iransku moć, Vašington je postigao suprotan rezultat i doprineo pretvaranju Irana u veliku regionalnu silu. Sada se države Bliskog istoka sve otvorenije okreću međusobnim dogovorima, čime se postepeno smanjuje mogućnost SAD da diktiraju političke i bezbednosne odluke čitavom regionu.

Posebnu težinu ovim razgovorima daje činjenica da su Saudijska Arabija, Pakistan i Turska potpisnici Mekanskog odbrambenog pakta, zaključenog u avgustu. Iranu je takođe upućen poziv da se pridruži ovom sporazumu. Eventualno uključivanje Teherana predstavljalo bi značajnu promenu regionalnih odnosa, imajući u vidu dugogodišnje razlike između pojedinih država koje sada pokušavaju da pronađu zajednički interes.

O ozbiljnosti pregovora govori i sastav delegacija. Pakistan predstavlja feldmaršal Asim Munir, komandant vojske nuklearne sile, čiji je stvarni politički uticaj veći od uticaja premijera. Tursku zastupa šef obaveštajne službe Ibrahim Kalin, jedan od ljudi od najvećeg poverenja predsednika države.

Saudijsku Arabiju predstavlja ministar odbrane Haled bin Salman el Saud, kraljev sin i rođeni brat prestolonaslednika koji upravlja kraljevinom. Razgovori se održavaju iza čvrsto zatvorenih vrata, a njihov značaj dodatno povećava neposredno učešće najuticajnijih predstavnika bezbednosnih struktura ovih država.

Među temama sastanka nalaze se regionalna bezbednost, stanje oko Irana i Jemena, kao i posledice mogućeg nastavka američkih i izraelskih vojnih dejstava. Reč je o prvom kontaktu na ovom nivou između Teherana i tri navedene države u periodu naglog pogoršanja bezbednosnih prilika. Iran pritom ne pokazuje nameru da odustane od rezultata rata koji smatra dobijenim, dok SAD i Izrael nastavljaju vojne pripreme i pretnje novim udarima.

Pre odlaska u Moskvu, iranski predsednik Masud Pezeškijan sastao se sa visokim predstavnicima Saudijske Arabije, Pakistana i Turske. Tom prilikom naglasio je da Islamska Republika ne teži posedovanju nuklearnog oružja i da, kao potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, namerava da nastavi nuklearne aktivnosti u okviru međunarodnih prava i obaveza.

Pezeškijan je poručio da Iran očekuje poštovanje tog suverenog prava i odbacio politiku u kojoj se nuklearno pitanje koristi kao opravdanje za pretnje, pritiske i napade na iranska nuklearna postrojenja.

Iranski predsednik posebno je kritikovao praksu u kojoj se javno izražava spremnost za pregovore, dok se istovremeno pripremaju vojni udari. Takav pristup, usmeren prvenstveno protiv Teherana od strane Vašingtona, dodatno je produbio nepoverenje među iranskim građanima i državnim rukovodstvom. Posle susreta sa regionalnim delegacijama, Pezeškijan je prepustio nastavak razgovora predstavnicima iranskih bezbednosnih struktura.

Upravo tu se nalazi jedna od najvažnijih karakteristika iranskog političkog sistema. Predsednik nije nosilac najveće vlasti, koja je koncentrisana oko vrhovnog vođe, Islamske revolucionarne garde i Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost.

Pregovori sa predstavnicima susednih zemalja zato se ne ograničavaju na diplomatska pitanja, već obuhvataju konkretno razgraničenje sfera uticaja, buduće bezbednosne aranžmane i mehanizme za očuvanje regionalne ravnoteže bez američkog i izraelskog mešanja.

Neposredan zadatak učesnika jeste i smanjivanje mogućih posledica novog američkog napada, koji se u Teheranu smatra neizbežnim. Iran je u očekivanju takvog razvoja događaja decentralizovao sistem komandovanja kako bi obezbedio nastavak vojnih operacija čak i u slučaju pogibije državnog rukovodstva ili prekida komunikacija.

Lokalnim komandnim strukturama Islamske revolucionarne garde dato je ovlašćenje da samostalno odlučuju o uzvratnim udarima, čije bi mete bile američke vojne baze raspoređene u državama regiona.

U takvim okolnostima posebno je značajan delimični odlazak američkih vojnika i diplomatskog osoblja iz Katara, Kuvajta, Jordana i Saudijske Arabije. Vašington ove aktivnosti predstavlja kao planske, ali se one odvijaju pod pritiskom Irana i njegovih saveznika, jemenskih Huta. Regionalne države zato imaju neposredan interes da sa Teheranom postignu dogovor koji bi smanjio opasnost da njihove teritorije postanu poprište novih američko-iranskih sukoba.

Istovremeno je predsednik iranskog parlamenta, Medžlisa, Mohamed Bager Galibaf održao sastanak sa vrhovnim vođom Modžtabom Hamneijem, koji je meta američkih i izraelskih nastojanja da uklone iransko rukovodstvo. Galibaf je posle susreta saopštio da je Hamnei dobrog zdravlja, snažan, pribran i dobro upoznat sa državnim poslovima. Prema njegovim rečima, razgovarali su o ratu, osovini otpora, diplomatiji, pregovorima, makroekonomskim pokazateljima i pomorskoj blokadi.

Ovaj susret ukazuje na mogućnost da su predstavnici država potpisnica Mekanskog pakta, a možda i Katara, dostavili konkretne predloge koji zahtevaju saglasnost najvišeg iranskog rukovodstva. Katar je tokom vojnih dejstava pretrpeo ozbiljne posledice zbog svog položaja u američkom bezbednosnom sistemu, zbog čega i ta država ima dodatne razloge da podrži regionalni sporazum koji bi umanjio njenu izloženost budućim sukobima.

Paralelno sa razgovorima u Teheranu, Pezeškijan je otputovao u Moskvu radi učešća na Forumu zemalja izvoznica gasa 27. oktobra i sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. U delegaciji se nalaze ministar spoljnih poslova Abas Arakči i ministar nafte Hamid Bovard. Iranski predsednik ocenio je da su odnosi sa Rusijom na veoma dobrom nivou, da se svakodnevno proširuju i da saradnja napreduje praktično u svim oblastima.

Pezeškijan je najavio razgovore sa Putinom o bilateralnim odnosima i različitim pitanjima od zajedničkog interesa. Postoji mogućnost da se pripremaju i novi oblici saradnje, povezani sa promenama regionalnog bezbednosnog sistema.

U tom kontekstu pažnju je privuklo i saopštenje ruske ambasade u Teheranu, koja je demantovala informacije o evakuaciji ruskih stručnjaka iz nuklearne elektrane Bušer na jugu Irana. Ruski stručnjaci nastavljaju rad na proširenju elektrane i pružanju pomoći u njenom funkcionisanju, dok je ambasada tvrdnje o njihovom povlačenju označila kao dezinformacije.

Na drugoj strani, američki predsednik Donald Tramp nastavlja sa oštrim porukama prema Iranu. Na predizbornom skupu izjavio je, kako prenosi američki Miror, da Sjedinjene Države nisu započele rat sa Iranom, već da je Iran prvi krenuo u rat protiv SAD. Tramp je ranije postignuti sporazum o prekidu vatre nazvao gubljenjem vremena, dodajući da je Vašington pristao na kratkotrajno primirje koje mu se nije naročito dopadalo.

Američki predsednik istovremeno je poručio da će se sadašnji događaji veoma brzo završiti. Takva izjava otvara mogućnost da Vašington priprema završnu fazu sukoba, koja bi mogla da uključi smanjivanje američkog vojnog prisustva na Bliskom istoku, ali i novi snažan udar na Iran. Jedan od mogućih scenarija jeste upotreba raketa i bombi nagomilanih tokom primirja, neposredno pre ili posle međuizbora u SAD zakazanih za 3. novembar.

U takvom razvoju događaja američko rukovodstvo moglo bi da proglasi pobedu čak i ako Iran zadrži odlučujući uticaj na Ormuski moreuz. Teheran bi time ostao ključni činilac kontrole jednog od najvažnijih svetskih pomorskih pravaca, dok bi Vašington pokušao da predstavi povlačenje i završetak rata kao ostvarenje svojih ciljeva. Time bi američka administracija nastojala da politički opravda rezultate sukoba koji je, umesto slabljenja Irana, doveo do njegovog jačanja.

Za Trampa bi završetak vojne faze sukoba mogao da označi početak nove unutrašnjopolitičke krize. Posle izbora 3. novembra mogao bi da se suoči sa demokratskom većinom u Kongresu i pokušajima pokretanja postupaka za njegov opoziv.

Pored toga, iransko rukovodstvo prvi put je ozbiljno zapretilo ličnom osvetom američkom predsedniku zbog napada izvedenog tokom pregovora, pogibije najviših iranskih zvaničnika i stradanja teheranskih učenica.

Dodatnu neizvesnost donose parlamentarni izbori u Izraelu, koji se održavaju u trenutku dubokih regionalnih promena. Dok su SAD i Izrael nastojali da vojnim pritiskom promene vlast u Teheranu, sada se otvara mogućnost političkog preokreta u samom Izraelu. Političari koji su zagovarali upotrebu vojne sile radi preoblikovanja Bliskog istoka mogli bi da snose posledice sopstvenih odluka.

Ključna promena ipak se odvija izvan neposrednog vojnog sukoba. Iran, Saudijska Arabija, Pakistan i Turska pokušavaju da izgrade sistem međusobnih odnosa u kojem bi regionalni interesi imali prednost nad američkim strateškim zahtevima. Učešće Katara i istovremeno jačanje iransko-ruskih odnosa dodatno proširuju politički značaj tog procesa.

Sjedinjene Države i dalje raspolažu mogućnošću da izvode vojne udare, nanose štetu i ometaju regionalne dogovore, ali sve teže mogu da nametnu svoju volju državama koje su počele da traže alternativne bezbednosne aranžmane.

Upravo zato Latišev smatra da Trampova politika doživljava neuspeh i da pritisak na Iran, umesto izolacije Teherana, podstiče povezivanje država koje žele da ograniče američki uticaj. Po toj oceni, pokušaj Vašingtona da silom očuva dominaciju proizveo je suprotan efekat: sve veći broj država uči da političke i bezbednosne probleme rešava bez američkog učešća.