Oglasio se sestrić Vasilise Radojević, slikarke koju je sahranio Centar za socijalni rad

Povodom smrti Vasilise Radojević i načina na koji je ispraćena na večni počinak, javnosti se obratio njen sestrić, dr Nenad Uskoković. Lekar i psihoterapeut iz Beograda u opsežnom i emotivnom svedočenju govorio je o porodičnoj odgovornosti, nesvakidašnjem karakteru svoje tetke, dubokim porodičnim korenima i važnosti očuvanja uspomene na nju i njeno umetničko delo.

Glas iz porodice posle tišine: Saznanje i gorka istina o odgovornosti

Vest o smrti Vasilise Radojević zatekla je njenu porodicu, a način na koji su za nju saznali dodatno je produbio bol i nevericu. Dr Nenad Uskoković ne izbegava da govori o odgovornosti porodice za prekid kontakta, ali istovremeno ukazuje i na odgovornost društva prema umetnicima koji su ostavili trag u kulturi jedne zemlje.

– Danas najviše žalim zbog razgovora koje nismo vodili. Zbog pitanja koja joj nisam postavio. Zbog toga što nikada nismo seli dovoljno dugo da razgovaramo o njenim slikama, o njenom životu, Beogradu, Rimu, Firenci, Nikšiću, o Šćepanu i Ljilji, o Radojevićima i Prozorovskima, o ljudima koje je sretala, o umetnosti koju je stvarala i o svetu onako kako ga je ona videla. Kada neko ode, iznenada postane jasno koliko smo pogrešno verovali da za takve razgovore još ima vremena – počeo je on razgovor za crnogorski list “Pobjeda”.

Govoreći o trenutku kada je vest stigla do Beograda, dr Uskoković opisuje osećaj zatečenosti i kontrasta između njenog velikog dela i usamljeničkog odlaska.

– Postoje vesti za koje, čak i kada znamo da su moguće, nikada nismo zaista spremni. A ova je u sebi nosila još nešto, nevericu koja nije dolazila samo iz činjenice da je Vasilisa umrla, već i iz načina na koji smo za njenu smrt saznali. Preko društvenih mreža. Tako smo moja porodica i ja saznali da više nema žene koja je pripadala našoj porodici, ali koja je svojim delom odavno pripadala mnogo širem krugu ljudi, crnogorskoj umetnosti i kulturi – govori Uskoković.

Sestrić Vasilise Radojević osvrnuo se na činjenicu da je njenu sahranu na Starom groblju u Nikšiću organizovao Centar za socijalni rad, kao i na to da su izostali porodična čitulja i uobičajeni oproštajni govor.

Sahrana bez čitulje i govora

– Njenu sahranu organizovao je Centar za socijalni rad. Na Starom groblju u Nikšiću okupili su se prijatelji, poznanici, umetnici, stari Nikšićani i ljudi koji su poštovali njen rad. Nije bilo uobičajenog oproštajnog govora. Nije bilo porodične čitulje. Ostala su i pitanja o njenim poslednjim danima. Ne pišem ovo da bih danas tražio krivca. Ni porodica nema pravo da pobegne od sopstvenog dela odgovornosti jednostavnom rečenicom da su godine prošle i da su kontakti izgubljeni. Izgubili smo vezu sa njom. To je činjenica koja boli i sa kojom moramo da živimo. Porodice se razdvoje. Ljudi odu različitim putevima. Jedan ne pozove drugog. Prođe mesec, pa godina, pa više godina. I onda se jednoga dana ispostavi da više nema vremena da se uradi ono što je moglo da bude urađeno juče – iskreno govori.

Međutim, on podseća da briga o velikim stvaraocima ne sme ostati samo unutar porodičnih zidova:

– Umetnik nije samo član jedne porodice. Umetnik čiji je rad decenijama bio deo kulture jedne zemlje pripada i njenom kulturnom pamćenju. I zato pitanje Vasilise Radojević nije samo porodično pitanje. Ona je bila umetnica Crne Gore. Bila je umetnica Nikšića. I zbog toga me boli pomisao da je neko takvog opusa mogao da ode tako tiho… Ono što nije potvrđeno ne treba pretvarati u priču. Ali jedno pitanje ostaje. Da li društvo svoje umetnike primećuje samo onda kada stoje pred slikama na otvaranju izložbe, kada dobijaju nagrade i kada su deo kulturnog života ili ih se seća i onda kada ostare, kada se povuku, kada ih sve ređe viđamo? Da li neko pita gde su? Kako žive? Da li im je potrebna pomoć? I da li grad i država kojima su svojim radom nešto dali imaju obavezu da makar znaju da su još među njima?”

Između porodične bliskosti i javnog zaborava: Lik tetke “Vake”

Za javnost je bila ponosna i neukrotiva umetnica Vasilisa, ali iza zatvorenih vrata doma u Nikšiću imala je sasvim drugačije, omekšano ime koje je pripadalo samo najbližima.

Pročitaj i Bila je jedna od NAJFATALINIJIH Jugoslovenki, udala se za PREBOGATOG GROFA i preživela TEŠKU TRAGEDIJU, a onda je izgovorila rečenicu kojom je u najtamnijem trenutku spasila porodicu

– Kada bi se vrata porodične kuće u Ulici Marka Biljurića zatvorila za spoljnim svetom, Vaska bi postajala još prisnija, još više naša – Vake. Tako valjda porodice rade sa imenima ljudi koje vole. Skraćuju ih, preoblikuju, omekšavaju, sve dok ime ne postane nešto što pripada samo njima. I iza tog ‘Vake’ ostajala je ona Vasilisa koju javnost nije mogla sasvim da poznaje, kćerka, sestra, tetka, deo jedne velike i neobične porodične priče – rekao je Uskoković između ostalog za crnogorske medije.

“Da Vasilisa ne ode i drugi put”

Završni deo svedočenja dr Nenada Uskokovića usmeren je prema budućnosti i konkretnim koracima kako bi se sprečila “druga smrt” Vasilise Radojević – smrt u zaboravu.

– Voleo bih da mesto na kojem Vasilisa počiva bude uređeno dostojanstveno i primereno. Da se grobnica sredi. Da na njoj bude njena fotografija. Njeno ime. Godine života. Možda neki mali i nenametljiv znak koji će govoriti o tome čemu je posvetila svoj život. Ne zbog monumentalnosti. Vasilisi nije potreban spomenik koji će govoriti koliko je koštao… Potrebno je mesto pred kojim čovek može da zastane i zna ko tu počiva. Mesto na koje će neko moći da donese cvet. Mesto na kojem će neko mlađi, ko Vasilisu nikada nije upoznao, moći da pročita njeno ime, potraži ga i otkrije njene slike.”

Druga inicijativa jeste stvaranje obimnog digitalnog arhiva koji bi okupio njenu celokupnu umetničku i životnu zaostavštinu.

– Jer zvezde, naravno, ne sijaju zauvek. Ali svetlost nekih od njih putuje mnogo duže nego što one same traju. Na nama je da tu svetlost ne ugasimo. Da Vasilisa ne ode i drugi put – zaključio je on za crnogorsku Pobjedu.