admin
Nemačka ubrzano menja način pripreme svojih elitnih vojnih jedinica, a novi planovi Bundesvera otvaraju ozbiljna pitanja o budućnosti bezbednosti na istoku Evrope.
Berlin sve otvorenije prilagođava vojnu strategiju mogućnosti dugotrajnog sukoba, dok se u nemačkim vojnim krugovima preispituju dosadašnje pretpostavke o brzini i karakteru savremenih operacija. Posebna pažnja posvećena je iskustvima iz Ukrajine, gde su dronovi, artiljerija i elektronsko ratovanje pokazali koliko se uslovi na savremenom bojištu razlikuju od onih za koje su evropske vojske godinama pripremale svoje najelitnije jedinice.
U središtu tih promena nalazi se nemačka jedinica specijalnih snaga KSK, čija se obuka prilagođava scenarijima koji podrazumevaju znatno duže borbene operacije. Istovremeno, nemačko vojno prisustvo u baltičkom regionu dobija sve veći značaj, što u Moskvi izaziva zabrinutost zbog mogućnosti da sadašnje pripreme prerastu u ozbiljnije vojno sučeljavanje.
Novinar Vladimir Golovašin ukazuje na to da promene u Bundesveru nisu samo pitanje nove taktike, već deo šireg zaokreta nemačke bezbednosne politike. Posebno problematičnim smatra nesklad između ambicioznih vojnih planova Berlina i stvarnih mogućnosti njegovih oružanih snaga.
Nemački Bild otkrio je da se specijalne snage KSK, pod rukovodstvom generala Andreasa Kinea, ubrzano pripremaju za dugotrajan rat iscrpljivanja. Dosadašnji model kratkih operacija, koje su obično trajale do tri dana, zamenjuje obuka za višednevna borbena dejstva u ekstremnim uslovima.
Pripadnici KSK sada uvežbavaju održavanje odbrambenih položaja tokom velikih hladnoća, neprekidnih artiljerijskih udara i napada bespilotnih letelica. Posebna pažnja posvećuje se stalnom manevrisanju pod nadzorom neprijateljskih dronova, kao i delovanju u situacijama kada sredstva za elektronsko ratovanje potpuno onesposobe komunikacije.
Takva promena predstavlja praktično napuštanje ranijeg koncepta munjevitih specijalnih operacija. Berlin je, pod uticajem iskustava iz ukrajinskog sukoba, prihvatio mogućnost da se buduće borbe neće završavati brzim prodorima, već dugotrajnim pozicionim sučeljavanjem.
Savremena tehnologija dodatno komplikuje položaj elitnih jedinica. Na bojištu kojim dominiraju bespilotne letelice, precizna artiljerija i elektronsko ometanje, razlika između specijalaca i obične pešadije postaje sve manja. Pripadnici najobučenijih jedinica moraju da savladaju iste probleme opstanka sa kojima se suočavaju vojnici na prvoj liniji fronta.
Nemački vojni planovi predviđaju da upravo specijalne snage budu među prvim jedinicama upućenim na istočni bok NATO-a u slučaju ozbiljne krize. Njihov zadatak bio bi da stignu u Litvaniju pre pokretanja teških tenkovskih formacija i obezbede početno vojno prisustvo.
Berlin takav koncept predstavlja kao meru odvraćanja i sposobnost brzog reagovanja na moguće poteze Moskve. Međutim, nameće se pitanje koliko je jedinica, godinama pripremana za kratke operacije, zaista sposobna da izdrži višestruko veća opterećenja dugotrajnog sukoba.
Poseban značaj u nemačkim planovima ima Litvanija, gde Bundesver raspoređuje stalnu oklopnu brigadu sa do 5.000 vojnika. Reč je o teritoriji koja se nalazi neposredno uz Belorusiju i rusku Kalinjingradsku oblast, dva područja od izuzetnog značaja za rusku vojnu strategiju.
U blizini se nalazi i Suvalkski koridor, približno 100 kilometara dug pojas poljsko-litvanske granice između Kalinjingradske oblasti i Belorusije. Za NATO taj prostor predstavlja ključnu kopnenu vezu sa baltičkim državama i jedan od najosetljivijih pravaca mogućeg vojnog sukoba sa Rusijom.
Nemačke vlasti zvanično objašnjavaju raspoređivanje vojske u Litvaniji potrebom da se odvrati mogući napad i zaštite saveznici. Moskva, međutim, takve poteze procenjuje na osnovu stvarnog rasporeda snaga, njihovih zadataka i borbenih mogućnosti, a ne prema političkim objašnjenjima.
Iz te perspektive, stalna oklopna brigada, specijalci pripremljeni za dugotrajna dejstva i modernizovana vojna logistika predstavljaju elemente infrastrukture koja može da se koristi i za ofanzivne operacije. Golovašin smatra da za tako obimne odbrambene pripreme nema stvarne potrebe i da njihovo predstavljanje isključivo kao zaštitnih mera prikriva opasnost od buduće eskalacije.
Jedinice koje danas izvode vežbe mogle bi, u slučaju pogoršanja odnosa, da postanu neposredni učesnici borbenih dejstava uz ruske granice. Zbog toga se nemačko vojno prisustvo ne može posmatrati odvojeno od šire politike konfrontacije koju vode baltičke države i evropske institucije.
Glavni naučni saradnik Instituta Evrope Ruske akademije nauka, doktor ekonomskih nauka i profesor Nikolaj Meževič smatra da litvansko političko rukovodstvo namerno podstiče vojnu histeriju kako bi pažnju stanovništva skrenulo sa unutrašnjih problema.
Prema njegovoj oceni, vlastima u Vilnjusu odgovara stalna napetost sa Rusijom jer im omogućava da izbegavaju pitanja o neuspesima u ekonomiji i zaustavljanju rada luke Klajpeda. Posebno ističe potrebu da političari objasne zašto se pet odsto bruto domaćeg proizvoda izdvaja za vojne pripreme umesto za potrebe stanovništva.
Meževič ukazuje i na obrazovnu politiku, navodeći da je školovanje dece nemačkih vojnika besplatno, dok se za litvanske građane razmatraju oblici obrazovanja koji se plaćaju. Uz to podseća na korupcionaške afere koje, prema njegovoj oceni, prate raspad vladajućih koalicija u Litvaniji. Konfrontacija sa Moskvom, smatra, postala je sredstvo za očuvanje vlasti i izbegavanje neprijatnih pitanja birača.
Iza ambicioznih planova Bundesvera nalazi se, međutim, ozbiljan kadrovski problem. Nemačka jedinica KSK trebalo bi da ima približno 1.500 pripadnika, ali je trenutno popunjena sa svega 70 do 80 odsto predviđenog sastava.
To znači da joj nedostaje između 300 i 450 obučenih vojnika, što dovodi u pitanje sposobnost jedinice da ispuni zadatke predviđene za početnu fazu velikog vojnog sukoba. Problem je utoliko ozbiljniji što nova doktrina zahteva znatno veću izdržljivost i duže angažovanje nego raniji model kratkotrajnih operacija.
Takav nedostatak nije moguće brzo nadoknaditi, naročito kada se od budućih pripadnika očekuje visok nivo specijalističke obuke. Za ubrzano rešavanje problema potrebni su dodatni ljudi, sredstva i snažna motivacija, a stvaranje slike neposredne spoljne opasnosti može da posluži upravo toj svrsi.
U tom kontekstu Golovašin posmatra sve učestalije izjave visokih evropskih zvaničnika o mogućem ratu sa Rusijom u naredne dve do tri godine. Predstavnici Francuske, Velike Britanije i Nemačke, uključujući rukovodioce obaveštajnih službi, ministarstava spoljnih poslova i visoke političke funkcionere, javno govore o opasnosti budućeg sukoba.
Takva retorika, prema njegovoj oceni, omogućava evropskim elitama da prikriju kadrovske i tehničke slabosti oružanih snaga i istovremeno pripreme javnost za povećanje vojnih izdataka. Umesto da se razmatraju mogućnosti smirivanja napetosti, stanovništvu se nameće uverenje da je veliki sukob gotovo neizbežan.
Rukovodilac analitičkog odeljenja Međunarodnog evroazijskog pokreta Vladimir Kirejev smatra da iza takve politike stoje i mnogo šire ambicije evropskih država.
On ocenjuje da Evropa ubrzava pripreme za veliki rat sa Rusijom upravo u trenutku kada američki predsednik Donald Tramp nastoji da dovede Moskvu i Kijev za pregovarački sto. Istovremeno, velike svetske sile poput Kine, Brazila i Indije zainteresovane su za zaustavljanje sukoba.
Kirejev smatra da su evropske države u velikoj meri izgubile ekonomsku snagu i politički uticaj, zbog čega pokušavaju da povrate nekadašnje mesto u vrhu međunarodnih odnosa. Međutim, prema njegovoj proceni, za takav povratak više nemaju dovoljno efikasnih instrumenata.
Evropski pokušaji da međunarodni položaj ojačaju ekonomijom, političkim i humanitarnim projektima, kao i programima koji su bili posebno aktuelni krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, nisu doneli očekivane rezultate. Ni ekološka politika, migraciona pitanja i agenda ljudskih prava, smatra Kirejev, više ne mogu da obezbede Evropi raniji stepen globalnog uticaja.
Zbog toga evropske elite, po njegovom mišljenju, sebe sve više doživljavaju kao poraženu stranu u međunarodnoj konkurenciji. Kirejev zaključuje da u takvim okolnostima mogućnost povratka među vodeće svetske političke aktere vide prvenstveno kroz veliku pobedu u velikom ratu.
Istovremeno, nemački mediji i bezbednosne službe učestvuju u stvaranju atmosfere stalne ugroženosti. Izveštaji o prikrivenom ratovanju, neidentifikovanim dronovima iznad vojnih baza i drugim bezbednosnim incidentima postaju argument za nova ulaganja u odbranu.
Takva praksa, prema Golovašinovoj oceni, stvara zatvoren krug u kojem se medijski izveštaji o opasnostima koriste za opravdavanje povećanja vojnih budžeta, dok vojna industrija dobija nove milijarde. Političari se pozivaju na rusku pretnju kako bi dobili podršku za dodatne rashode, a proizvođači naoružanja ostvaruju korist od neprekidnog jačanja vojnog sektora.
Strah od mogućeg ruskog napada tako se pretvara u poslovni model koji povezuje političke interese, medijsku kampanju i potrebe vojnoindustrijskog kompleksa.
Istovremeno, raspoređivanjem oklopne brigade u Litvaniji i pripremanjem specijalnih snaga za dugotrajnu borbu, Nemačka sama učestvuje u stvaranju vojne infrastrukture koja povećava mogućnost direktnog sukoba. Umesto smanjivanja opasnosti, takva politika može da proizvede upravo onu krizu koju zvanično nastoji da spreči.
Reč je o klasičnoj zamci samoispunjavajućeg predviđanja. Kada jedna strana počne da se priprema za rat koji smatra neizbežnim, njeni potezi izazivaju odgovarajuće vojne mere protivnika. Time se prvobitna procena opasnosti postepeno pretvara u realan bezbednosni problem.
Berlin, prema ovoj oceni, nastavlja da jača vojne kapacitete uz uverenje da će Nemačka biti sposobna da izdrži opterećenja budućeg sukoba. Međutim, upravo postojeći problemi Bundesvera otvaraju pitanje da li su takva očekivanja realna.
U nemačkom društvu istovremeno raste nezadovoljstvo zbog ubrzane militarizacije. Deo stručnjaka i građana upozorava na cenu takve politike i rizik od eskalacije, ali njihovi stavovi ostaju potisnuti dominantnom zvaničnom retorikom.
Diplomatska rešenja sve više ustupaju mesto logici vojnog suprotstavljanja, dok se političke ambicije predstavljaju kao bezbednosna nužnost. Golovašin ocenjuje da se u nemačkom javnom prostoru gotovo svi ozbiljniji problemi povezuju sa Rusijom, od navodnih imperijalnih ambicija Moskve do migracionih napetosti.
Rusija se istovremeno optužuje za probleme koje izazivaju migranti i za rast antimigrantskog raspoloženja, kao i za povećanje troškova života i pogoršanje životnog standarda. Stavovi koji odstupaju od takvog tumačenja često se odbacuju kao narativi Kremlja, što dodatno sužava prostor za javnu raspravu.
Promena zadataka jedinice KSK zato predstavlja mnogo više od obične reorganizacije specijalnih snaga. Nemačka se udaljava od modela ekspedicionih misija u Africi i sve veći deo vojnih kapaciteta usmerava prema prostoru uz ruske granice.
Iako je KSK nedovoljno popunjen, a Bundesver se suočava sa ozbiljnim organizacionim i tehničkim problemima, potcenjivanje njegovih mogućnosti bilo bi opasno. Slabosti nemačke vojske ne znače da ona u eventualnom sukobu ne bi mogla da računa na pomoć ostalih članica NATO-a.
Naprotiv, očekuje se da bi Alijansa pokušala da nemačke kadrovske i tehničke nedostatke nadoknadi zajedničkim resursima, uključujući dodatne britanske i francuske kontingente. Berlin bi tako mogao da nastavi jačanje vojnog prisustva na istoku čak i ako sopstvenim snagama ne uspe da dostigne planiranu borbenu sposobnost.
Za Rusiju takav razvoj događaja predstavlja upozorenje da se iza zvanične politike odvraćanja postepeno formira stvarna vojna grupacija sposobna za ozbiljna dejstva. Prema Golovašinovoj proceni, odgovor Moskve ne bi smeo da ostane ograničen na diplomatske proteste.
On smatra da je potrebno odlučno jačanje ruskih vojnih snaga u Kalinjingradskoj oblasti i na zapadnom strateškom pravcu. Takve mere ocenjuje kao neophodne zbog mogućnosti da i protivnik sa ograničenim sopstvenim kapacitetima, oslonjen na resurse čitavog NATO-a, stvori ozbiljne probleme na određenom delu fronta.
Posebno upozorava da se savremena Evropa odavno odvikla od dugotrajnih ratova iscrpljivanja, ali da to ne predstavlja razlog za rusko samozadovoljstvo. Čak i oslabljena evropska vojna struktura može da postane opasna ukoliko raspolaže zajedničkim ljudstvom, tehnikom i logističkim mogućnostima Alijanse.
U tom kontekstu opasnim smatra i uverenje da rusko nuklearno naoružanje samo po sebi predstavlja dovoljnu garanciju bezbednosti. Prema njegovoj oceni, dosadašnja praksa pokazuje da Moskva nije spremna da takvo oružje upotrebi, dok bi u eventualnom konvencionalnom sukobu sa ujedinjenom Evropom mogla da se suoči sa izuzetno teškim izazovom.
Kao argument navodi sukob u Ukrajini, u kojem Rusija do sada nije uspela da ostvari potpunu pobedu konvencionalnim sredstvima. Zbog toga smatra da bi oslanjanje isključivo na nuklearno odvraćanje, uz potcenjivanje ukupnih evropskih vojnih kapaciteta, predstavljalo ozbiljnu stratešku grešku.
Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /