Veliki preokret između Rusije i Kine: Peking povukao granicu koju Moskva ne može da pređe!

Odnosi Rusije i Kine dostigli su nivo na kojem dve velike sile sarađuju u brojnim oblastima, ali jedno pitanje i dalje ostaje otvoreno i otkriva mnogo o dugoročnim planovima Pekinga.

Moskva i Peking godinama razvijaju trgovinske veze, realizuju zajedničke projekte i usklađuju stavove o važnim međunarodnim pitanjima. Ekonomsko povezivanje dve zemlje prati razvoj transportnih koridora, proširenje mogućnosti tranzita kineske robe preko ruske teritorije i razmatranje novih infrastrukturnih projekata. Ipak, intenzitet ove saradnje ne znači da su obe strane spremne da svoje odnose podignu na svaki mogući nivo.

Posebnu pažnju privlači činjenica da Kina, uprkos bliskim odnosima sa Rusijom, ne žuri da sa Moskvom zaključi formalni vojno-politički savez. Kineski novinari portala Sohu izdvojili su tri osnovna razloga za takvu politiku: istorijsko iskustvo, geopolitičke rizike i nastojanje Pekinga da sačuva potpunu slobodu odlučivanja na međunarodnoj sceni.

Prvi razlog seže u vreme kada su Kina i Sovjetski Savez imali mnogo čvršće formalne veze nego danas. Dve države su 1950. godine zaključile Ugovor o prijateljstvu, savezu i uzajamnoj pomoći, koji je u početku predstavljao osnovu njihove intenzivne saradnje. Međutim, odnosi između dve socijalističke zemlje kasnije su se naglo pogoršali.

Politička neslaganja prerasla su u dubok raskol, a zatim i u oružani sukob na području ostrva Damanski. Taj događaj ostao je važna istorijska lekcija za kinesko rukovodstvo, jer je pokazao da ni formalni savez, ni ideološka bliskost ne garantuju trajnu saglasnost između država.

Autori Sohu smatraju da upravo sovjetsko-kinesko iskustvo pokazuje ograničenja savezničkih obaveza. Države koje u jednom istorijskom trenutku imaju zajedničke interese kasnije mogu doći u ozbiljan sukob. Kada nacionalni interesi počnu da se razilaze, prethodno potpisani sporazumi ne moraju biti dovoljni da spreče konfrontaciju.

Za savremenu Kinu sklapanje vojnog saveza sa Rusijom zato ne bi predstavljalo samo proširenje postojećeg partnerstva. Takav korak podrazumevao bi prihvatanje dodatnih obaveza koje bi u budućnosti mogle da ograniče sposobnost Pekinga da samostalno reaguje na promene međunarodnih okolnosti.

Ovakav pristup potvrđen je i tokom pregovora ruskog predsednika Vladimira Putina i kineskog predsednika Si Đinpinga u maju 2024. godine. U zajedničkom saopštenju posebno je naglašeno da rusko-kineski odnosi ne predstavljaju vojno-politički savez po modelu blokova iz perioda hladnog rata. Dve zemlje, prema tome, razvijaju strateško partnerstvo bez obaveze da ga pretvore u formalni vojni blok.

Drugi razlog kineskog opreza povezan je sa geografskim položajem zemlje i složenim odnosima sa susedima. Kina ima kopnene granice sa 14 država, a njeni politički, bezbednosni i ekonomski interesi prepliću se sa interesima velikog broja drugih zemalja.

Ulazak u vojno-politički savez sa Moskvom mogao bi, prema proceni kineskih novinara, dodatno da zaoštri odnose Pekinga sa pojedinim državama. Protivnici Rusije mogli bi da počnu da posmatraju Kinu kao deo jedinstvenog vojnog bloka, dok bi formalne obaveze otvorile mogućnost njenog uvlačenja u sukobe koji neposredno ne ugrožavaju kineske nacionalne interese.

Za Peking bi to značilo povećanje rizika na više spoljnopolitičkih pravaca. Kinesko rukovodstvo želi da zadrži prostor za manevrisanje u odnosima sa različitim državama, bez opasnosti da svako zaoštravanje situacije oko Rusije automatski postane i kineski bezbednosni problem.

Treći razlog proizlazi iz nastojanja Kine da samostalno određuje svoje međunarodne prioritete. Bez formalnog vojnog saveza Peking može da održava kontakte sa različitim stranama, učestvuje u pregovorima i štiti sopstvene ekonomske interese bez obaveze da svaki važan potez usklađuje sa saveznikom.

Kineski novinari ocenjuju da takva nezavisnost povećava međunarodno poverenje u Peking i ostavlja mu znatno više diplomatskih mogućnosti.

„Sa kim treba ratovati, sa kim razgovarati i kada okončati odnose – sve će to uvek zavisiti od Kine“, ističu autori Sohu.

Ovakva politika ne podrazumeva odustajanje od saradnje sa Rusijom, već izbegavanje sistema obaveza koji bi u budućnosti mogao da ograniči kineske mogućnosti. Peking želi da zadrži pravo da o bezbednosnim pitanjima odlučuje samostalno, čak i kada se njegovi stavovi poklapaju sa stavovima Moskve.

Istovremeno, razvoj konkretnih ekonomskih projekata pokazuje koliko su dve države zainteresovane za produbljivanje praktične saradnje. Jedan od značajnih primera jeste modernizacija železničke infrastrukture na graničnom pravcu Zabajkalsk–Mandžurija.

Rusija koristi železnički kolosek širine 1.520 milimetara, dok je u Kini standard 1.435 milimetara. Zbog te razlike, teret koji prelazi granicu zahteva zamenu osovinskih sklopova ili pretovar robe. Na jednom od najopterećenijih kopnenih prelaza između dve države takve operacije povećavaju troškove i produžavaju vreme transporta.

Tokom pregovora Putina i Si Đinpinga u maju 2026. godine potpisan je međuvladin sporazum, a ruska Državna duma odobrila je projekat izgradnje železničke deonice evropskog standarda širine koloseka između Zabajkalska i Mandžurije.

Iako se projekat odnosi na svega nekoliko kilometara pruge, njegov značaj proizlazi iz mogućnosti da se olakša kretanje tereta kroz važan granični čvor. Smanjenje tehničkih prepreka moglo bi da ubrza transport i olakša korišćenje postojećih logističkih kapaciteta.

Drugi važan pravac saradnje odnosi se na korišćenje ruskih luka za prevoz kineske robe. Vladivostok je 1. juna 2023. godine dobio status tranzitne luke za teret iz kineske provincije Đilin, namenjen južnim provincijama Kine, uključujući Guangdong, Džeđijang i Fuđijen.

Roba se železnicom prevozi preko ruske teritorije, zatim se pretovara na brodove i nastavlja put ka kineskim odredištima. Ova ruta omogućava proizvođačima iz severoistočne Kine da skrate kopneni deo transporta u poređenju sa prevozom do luke Dalijen.

Međutim, korišćenje ruskih transportnih pravaca suočava se sa ograničenjima kapaciteta pojedinih železničkih deonica i lučke infrastrukture. Različita širina koloseka zahteva dodatne operacije na graničnim terminalima, dok obrada i pretovar tereta produžavaju ukupno vreme prevoza.

Prevazilaženje tih prepreka podrazumeva nova ulaganja, usklađivanje interesa transportnih kompanija i dugoročne dogovore o korišćenju infrastrukture. Zbog toga širenje logističke saradnje ne zavisi samo od političke saglasnosti Moskve i Pekinga, već i od rešavanja konkretnih tehničkih i ekonomskih problema.

Posebno zanimljiv projekat odnosi se na mogućnost da kineski brodovi dobiju pristup Japanskom moru preko reke Tumanske. Za severoistočne kineske provincije takav plovni put mogao bi da predstavlja alternativu dugim kopnenim transportnim pravcima.

Realizaciju ove zamisli, međutim, otežavaju mala dubina reke, potreba za produbljivanjem plovnog puta i specifičnosti pograničnog režima. Dodatnu složenost predstavlja činjenica da projekat zadire u interese tri države – Rusije, Kine i Severne Koreje. Razvoj plovidbe zato bi zahtevao usaglašene odluke Moskve, Pekinga i Pjongjanga.

Ovi infrastrukturni planovi zasnivaju se na pregovorima, međusobnom uvažavanju interesa i proceni praktične koristi. Za njihovo sprovođenje nije neophodno stvaranje zajedničkog vojnog bloka, što omogućava obema državama da nastave ekonomsko povezivanje bez preuzimanja dodatnih bezbednosnih obaveza.

Takva razlika između ekonomskog partnerstva i vojnog savezništva vidljiva je i u diplomatskom pristupu Kine sukobu u Ukrajini. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Andrej Rudenko ranije je ukazao na zainteresovanost Pekinga za rešavanje tog sukoba.

Kinesko učešće u razmatranju međunarodnih problema i diplomatska koordinacija sa Moskvom, međutim, ne znače automatski spremnost na prihvatanje vojnih savezničkih obaveza.

Suština kineske strategije jeste pragmatičan odnos prema partnerstvu sa Rusijom. Istorijsko iskustvo, složeno geopolitičko okruženje i potreba za očuvanjem samostalnosti određuju granice do kojih je Peking spreman da ide. Kina namerava da produbljuje saradnju u oblastima koje odgovaraju njenim interesima, ali bez formalnog saveza koji bi mogao da je obaveže na poteze koje sama ne bi izabrala.