Slobodanka je posle smrti majke brinula o bolesnom bratu, a onda je donela tešku odluku

Slobodanka Brkić, medicinska sestra iz Turije, odrasla je uz brata koji ima cerebralnu paralizu, epilepsiju i hidrocefalus. Posle smrti njihove majke preuzela je brigu o Iliji, danas osamnaestogodišnjaku, čvrsto verujući da će održati obećanje i da ga nikada neće smestiti u dom. Ipak, sedam meseci kasnije, rastrzana između brige o bratu, svojoj deci, posla i porodičnih obaveza, morala je sebi da prizna ono što joj je nekada bilo nezamislivo – da više ne može sve sama.

“Lekari su mu davali nedelju dana”

Slobodanka je imala deset godina kada je njena majka na svet donela blizance – sina i ćerku. Kako kaže, rođeni su prevremeno, a brat je imao hidrocefalus, cerebralnu paralizu i epilepsiju.

Prve godine Ilijinog života obeležili su česti i dugi boravci u bolnici, dok je Slobodanka mnogo vremena provodila kod bake. Iako je primećivala da je drugačiji od drugih beba, tada nije razumela koliko je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno.

– Meni je sve to bilo normalno jer kao mala nisam znala da s njim nešto nije u redu. Videla sam da ima veću glavu i da je pomalo drugačiji od drugih beba, ali za mene je bio normalna beba. Vremenom sam primetila da pije lekove i ima napade, pa su mi objašnjavali šta se dešava. Nisam tada shvatala koliko je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno i da svakog trenutka može da umre. Lekari su mu u početku davali nedelju dana života, pa mesec dana. Te prognoze su se stalno pomerale, a on danas ima 18. godina – priseća se Slobodanka.

Njihova majka bila je samohrani roditelj, a život je, kaže Slobodanka, bio težak i pre rođenja blizanaca. Ipak, vreme kada su bile samo njih dve pamti i po bliskosti i malim ritualima koji su im ulepšavali svakodnevicu.

– Uvek smo se nekako zajedno mučile i trudile. Imale smo svoje vreme i svoje rituale. Bilo je mnogo teških stvari, ali i mnogo lepih trenutaka – priseća se.

“Deca su me zadirkivala”

Slobodanka kao dete nije samo posmatrala majčinu borbu već je i sama rano naučila šta znači prilagoditi život potrebama drugog člana porodice.

Majka i ona bile su odlučne da brat ostane uz njih. Pomagale su im baka i tetka, ali se porodična svakodnevica najvećim delom odvijala oko njegovih potreba.

Na more su otišli samo jednom. Slobodanka je tada imala oko 13 godina i dobro pamti koliko je priprema zahtevalo čak i jedno porodično putovanje.

– Morali smo da nosimo mnogo lekova, da pazimo koliko je na suncu i kako mu prija voda. Bila sam mala, ali sam pomagala. Osim tog odlaska na more, nigde više nismo putovali. Uglavnom smo bili kod kuće i šetali po selu. Ljudi nisu razumeli prirodu njegove bolesti. Deca su me zadirkivala kada bi me videla da ga šetam. Govorila su da ima veliku glavu, da je čudan i ružan. Mene je to bolelo, ali sam znala da se oni nikada nisu susreli s nečim takvim – priseća se Slobodanka.

Iako sa bratom nije mogla da razgovara kao druga braća i sestre, Slobodanka je pronašla poseban način sporazumevanja – kroz priču, dodir i smeh.

– Kako je rastao, ja sam ga i dalje doživljavala kao bebu. Kada bi me neko pitao da li imam brata, govorila bih da imam malog brata, iako je on odrastao. Pričala sam s njim, a pošto nije mogao da mi odgovori, malo bih ga golicala da se nasmeje. Tako smo komunicirali na neki naš način – opisuje Slobodanka.

Obećanje majci i strah da neće moći da ga ispuni

U međuvremenu, Slobodanka je odrasla, udala se i postala majka. A onda se i njena majka teško razbolela, pa je uz brigu o svojoj porodici preuzela i brigu o njoj i bratu.

– Bila sam rastrzana na dve strane. Mama je bila u svojoj kući, a mi ovde, tako da sam praktično vodila računa o dve kuće i dve porodice. Dok je bila bolesna, išla je na hemoterapije i zračenja. Pre podne bi mi čuvala decu dok sam bila na poslu, a popodne je išla na zračenje. Osećala sam i potrebu i neku vrstu obaveze da budem uz nju jer je ona celog života bila tu za mene. Nisam mogla da je izdam u tom trenutku – iskrena je Slobodanka.

Majka je želela da Slobodanka, kada nje više ne bude, nastavi da brine o bratu. Slobodanka joj je obećavala da hoće, ali je kod kuće, pred suprugom, priznavala koliko je plaši pomisao da možda neće moći da ispuni to obećanje.

– Saslušala bih je i na sve odgovarala potvrdno, ali bih onda došla kući, plakala pred mužem i govorila mu da nisam potpuno sigurna da li ću to moći. Ipak, želela sam da pokušam – priznaje.

Između brata i svoje dece

Posle majčine smrti, Slobodanka nije razmišljala o tome da brata smesti u dom. Kada joj je Centar za socijalni rad predložio tu mogućnost, reagovala je ljutito. Bila je uverena da je njena dužnost da, kao sestra, nastavi da brine o Iliji onako kako je to činila njihova majka.

Sedam meseci kasnije, na tu odluku gledala je drugačije.

– Bila sam jako ljuta i besna što uopšte traže od mene da ga smestim u dom. Govorila sam da sam njegova sestra i da to ne želim. Međutim, posle nekih sedam meseci, kada sam ostala s njim i svojom decom, shvatila sam koliko je to teško i koliko zahteva fizičkog prisustva i mentalne snage. Počela sam da posustajem i shvatila da ne mogu – otvoreno govori.

Kupanje, hranjenje, presvlačenje, davanje terapije i svakodnevna nega zahtevali su mnogo vremena i snage. Za to vreme, njenoj deci takođe su bili potrebni majčina pažnja, igra i zajednički trenuci.

– Kada bih rekla: “Sačekajte, ne možemo sada napolje, moram da sredim brata” ili “Ne možemo sada da se igramo, moram da ga okupam”, oni bi se naljutili. Njih bi to brzo prošlo, ali je meni bilo teško. Setila sam se svog detinjstva i trenutaka kada moja mama nije mogla potpuno da mi se posveti. Shvatila sam da će i moja deca imati detinjstvo slično mom i da neću moći da budem tu za njih onoliko koliko želim – objašnjava Slobodanka.

S jednog posla na drugi, bez predaha

Prelomni trenutak bio je povratak na posao. Slobodanka radi u bolnici, na odeljenju na kojem brine i o nepokretnim pacijentima. Shvatila je da će po završetku smene kod kuće nastavljati gotovo istu, fizički zahtevnu negu, dok će za decu ostajati sve manje vremena i snage.

Porodica pritom nije mogla da ode od kuće ni na nekoliko dana.

– Shvatila sam da ću s jednog posla dolaziti kući na drugi. U tom kratkom vremenu koje budem imala moraću ponovo da se posvetim bratu, a moja deca će negde izgubiti svoju mamu. Nismo mogli da odemo na dva ili tri dana, na more ili kod prijatelja. Pokušavala sam da pronađem mogućnost privremenog smeštaja, neki predah, ali toga više nije bilo. Tada sam shvatila da nikada neću imati taj predah i da mi kao porodica nećemo moći slobodno da organizujemo svoj život – objašnjava Slobodanka.

Odluku o smeštaju u dom tada je počela da sagledava drugačije nego dok je majka bila uz nju. Predala je dokumentaciju, ali se tokom naredna tri meseca gotovo svakodnevno pitala da li da odustane.

– Svakog dana sam razmišljala da ih pozovem i kažem da odustajem. Bilo mi je žao, a bilo mi je i čudno jer sam upravo ja bila protiv smeštaja u dom. Ali sve se promeni kada ostaneš sam s tom mukom i kada nema nikoga da ti pomogne – priznaje.

Odbijenice su stizale jedna za drugom

Ni kada je donela odluku, nije bilo lako pronaći ustanovu koja bi mogla da preuzme brigu o Iliji.

Prema Slobodankinim rečima, Centar za socijalni rad slao je zahteve, ali su stizale odbijenice. I sama je pozivala ustanove, a odgovori su uglavnom bili isti: nema mesta, liste čekanja su duge ili njen brat ne odgovara profilu korisnika koje primaju.

Kada je postao punoletan, otvorila se nova mogućnost. Zahtev je upućen Domu Veternik, brat je stavljen na listu čekanja, a potom je stigla vest da je primljen.

Ipak, vest koju je mesecima čekala donela joj je, uz olakšanje, i nemir. Odluka je postala stvarnost, a rastanak se približio.

– Koliko sam bila srećna što je primljen, toliko sam postala nervozna tog dana kada su mi javili da prikupim poslednju medicinsku dokumentaciju. Došao je trenutak kada zaista moram da ga odvedem i kada više neće biti tu svake sekunde. Znala sam da će mi fizički biti lakše, ali mi nedostaje – kaže Slobodanka.

Prazna soba i pomešana osećanja

Dan kada je odvela brata u dom ostao je Slobodanki urezan u sećanje.

– Kada sam ga ostavila tamo u krevetu, okrenula sam se i počela da plačem. Iskreno, nisam se ni sa kim pozdravila, ni sa osobljem. Bilo mi je baš teško. Samo sam izašla sa odeljenja i sela u auto. Kada sam došla kući, bilo je jako čudno. Soba je bila prazna, a sve njegove stvari bile su tu – priseća se.

Još joj se dešava da po ustajanju automatski pomisli da prvo mora da presvuče, nahrani ili sredi brata. A onda se seti da više ne mora.

– Zastanem i shvatim da ne moram odmah ništa. Mogu pola sata samo da ležim sa decom, da se igramo i mazimo. To mi je jako čudno. Kao da istovremeno osećam neku prazninu i olakšanje što napokon nešto ne moram – iskrena je Slobodanka.

Posebno ju je pogodio razgovor sa zaposlenima u domu. Pitala ih je da li može da dolazi da šiša brata i seče mu nokte, očekujući da će makar deo brige o njemu i dalje biti njena obaveza.

– Rekli su mi: “Ne morate, mi imamo sve. Imamo frizera, imamo nekoga ko će ga obrijati, sve što treba.” Počela sam da plačem. Mislila sam da ću i dalje biti odgovorna makar za neki deo njegove nege. Bilo mi je žao što više neću morati to da radim, a opet sam bila srećna što mu je tamo sve obezbeđeno i što neće morati da čeka na mene – opisuje Slobodanka.

“Ne sudi dok se ne nađeš u tuđoj situaciji”

O svojoj odluci Slobodanka je govorila i na društvenim mrežama. Znala je da će naići na osude jer je nekada i sama razmišljala poput ljudi koji je danas kritikuju. Zato im, kaže, ne može sasvim zameriti.

– Nekada sam bila na mestu svih onih koji su protiv smeštaja u dom. Isto sam razmišljala, govorila i komentarisala. Zato ne mogu previše da im zamerim. Ne možeš da sudiš o nekome dok se ne nađeš u njegovoj situaciji – naglašava.

Posle njenih objava počele su da joj se javljaju porodice koje prolaze kroz slične dileme. Posebno su je pogodile poruke iscrpljenih majki koje se, u strahu od osude, ne usuđuju da kažu da više ne mogu same.

– Javljale su mi se majke koje potajno žele da smeste dete u dom jer im je jako teško, ali ih okolina osuđuje. Bilo mi je žao dok sam čitala te poruke. Ako deljenjem svoje priče mogu da pokažem i tu drugu stranu i doprinesem tome da ljudi prestanu da osuđuju majke koje su na izmaku snage, nadam se da sam bar nekome pomogla – poručuje.

Slobodanka danas ne kaže da je odluka bila laka, niti da su krivica i praznina nestale. Zna, međutim, da je život koji je zamišljala dok je majka bila živa izgledao sasvim drugačije kada je briga o bratu ostala na njoj.

Kada joj postane teško, seti se reči koje joj je majka ponavljala tokom života.

– Kada bih se žalila i pitala: “Zašto ja? Ne mogu više”, mama bi mi rekla: “Zamisli da se ovo dogodilo nekome ko nije tako jak kao ti, psihički i fizički. Kako bi taj neko to podneo?” Ta rečenica mi je ostala u glavi. Pomislim: da se desilo nekom drugom, ko zna šta bi bilo. Ovako ja to podnosim, jaka sam i mogu da izdržim – zaključuje Slobodanka.

Pogledajte BONUS VIDEO