Ljubavnica Fidela Kastra preživela logor i silovanje, pa mu rodila mrtvu bebu

Početkom 1930-ih ona je pobegla iz Sjedinjenih Američkih Država od napadnog udvarača i milionera Vilijama Pajla Filipsa, ukrcavši se na brod za Pariz kako bi počela život od nule. Ali do najromantičnijeg grada na svetu Elis nikada nije stigla.

Tokom plovidbe upoznala je tamnoputog pomoćnika kapetana po imenu Henrih Lorenc, koji ju je ubedio da siđe na obalu u luci blizu nemačkog grada Bremena i postane njegova supruga.

Zaista su se voleli i maštali o deci. Godine 1934. Elis je zatrudnela, ali je porođaj bio izuzetno težak, pa je od troje novorođenčadi preživelo samo jedno dete, što je bio strašan udarac za mladu porodicu. U narednim godinama Elis je rodila još jednog dečaka i jednu devojčicu, a početkom 1939. godine saznala je da je ponovo u drugom stanju. Lekari su saopštili radosnu vest da nosi blizance.

Elis i njen muž sa nestrpljenjem su čekali rođenje ćerki i unapred su im smislili imena Ilona i Marita Lorenc. Dana 19. avgusta počeli su trudovi i Elis je otišla u bolnicu Svetog Josifa u Bremenu. Ali ženu u trudovima niko nije žurio da primi u operacionu salu. Umesto toga, pred nju je izašao namršteni oficir SS-a sa ovčarom, počeo da viče na nju i optužuje je da je tokom čitave trudnoće posećivala ginekologa Jevrejina, a već u sledećem trenutku pustio je psa sa povoca. Pod ogromnim stresom, Elis su poslali na hitan porođaj.

Jedna od novorođenih devojčica je umrla, pa su drugoj pripala oba imena: Ilona Marita.

Detinjstvo kao jedan beskonačni noćni košmar

Dve nedelje nakon rođenja Ilone Marite Lorenc počeo je Drugi svetski rat. Njenog oca su pozvali u vojno-pomorsku flotu, dok je majka ostala sa decom u Nemačkoj. Njihov položaj bio je dodatno otežan time što su nacisti pratili svaki Elisin korak, sumnjičeći je za špijunažu u korist SAD i Britanije.

Neprestano su je hapsili, ispitivali i mučili. Ali Elis je bila neverovatno snažna žena. Uprkos užasnom pritisku Hitlerovih sledbenika, pronalazila je hrabrost da se sama brine o svojoj deci, ali i da tajno pomaže ranjenim vojnicima.

“U našem kvartu se nalazilo sklonište od bombardovanja, ali boravak tamo nije bio nimalo prijatan. Komšije Nemci nisu voleli mamu, nije im se dopadala i to su više puta jasno pokazivali. Smatrala sam da zavide njenoj lepoti, iako se to verovatno dešavalo zato što je bila strankinja i živ primer neprijatelja. Nije isticala nacističku zastavu na Hitlerov rođendan, 20. aprila, i jednom su je zbog toga prijavili Gestapou. A svakako bi je prijavili i više puta da su znali šta je sve učinila tokom tih godina borbe, zverstava i otpora, čitav niz svakodnevnih malih podviga o kojima smo saznali iz sećanja i zahvalnica koje smo dobili nakon završetka rata. Na primer, jednom je spasila pilota oborenog aviona kog je pronašla među ruševinama. Mama ga je sakrila u našem podrumu i pozajmila mu tatinu uniformu kako bi mu pomogla da pobegne. Gasila je zapaljive bombe, tajno nosila hranu zatvorenicima susednog radnog logora, a njen radio-prijemnik pomogao je nekim ljudima da bolje organizuju otpor,” prisećala se Ilona Marita.

U svojoj petoj godini Ilona Marita se razbolela od tifusa. Njenu majku su u tom trenutku ponovo priveli pripadnici Gestapoa, pa nikako nije mogla da pomogne ćerki. Devojčicu su odveli prvo u dečiju bolnicu u Drangštetu, a odatle direktno u logor Bergen-Belzen.

Košmari iz te godine zauvek su ostali urezani u pamćenje Ilone Marite. Prisećala se kako su nad decom zatvorenicima izvodili jezive eksperimente, tukli ih, izgladnjivali, davali im čudne injekcije i potapali ih u kupke sa ledenoom vodom.

“Sećam se užasnog mirisa, činilo se da su oko mene samo mrtvi, niko se nije smejao niti razgovarao. Mogla sam samo da plačem. Plakala sam toliko dugo da su suze prestale da donose olakšanje, plakala sam dok uopšte više nije ostalo suza, dok se telo nije pomirilo sa besmislenošću onoga što smo morali da podnesemo. Kasnije sam saznala da je u tim istim barakama umrla Ana Frank”, ispričala je ona kasnije.

Tek nakon završetka rata devojčica je oslobođena. U tom trenutku imala je oko 20 kilograma i nije mogla samostalno da stoji na nogama. Ipak, preživela je. Kada se ponovo spojila sa porodicom, Ilona Marita je saznala da je njena majka provela nekoliko meseci u istom tom koncentracionom logoru u odseku za odrasle. Zahvaljujući snalažljivosti i odlučnosti najstarijeg sina, koji je slučajno saznao gde se nalazi, Elis je uspešno spasena.

Međutim, tu se košmari za Ilonu Maritu nisu završili. Godine 1946. bila je pozvana na rođendan komšijske devojčice čiji je otac bio narednik armije SAD. Dečiji praznik je u početku tekao uobičajeno, uz čestitke, poklone i posluženje. Ali zatim je narednik predložio slavljenici i Iloni Mariti da se igraju žmurke u podrumu. Ništa ne sumnjajući, devojčice su pristale. Upravo tamo je odrasli muškarac nasrnuo na Ilonu Maritu i oborio je na pod. Izbezumljena od užasa, devojčica je počela da vrišti i da ga gura sa sebe, ali on je bio daleko snažniji. Zatisnuo joj je usta rukom i surovo je silovao.

Tek nakon pet dana Ilona Marita je skupila hrabrost da sve ispriča majci. Odmah su otišle kod lekara.

“Kada je čin nasilja potvrđen, mama je pala u histeriju. Pretila je da će ubiti narednika, plakala je i po ko zna koji put zapomagala ka nebu: ‘Ko, ko je mogao tako nešto da uradi?!’ Srela sam se sa nasilnikom još jednom tokom sudskog procesa. Tresla sam se od straha, nisam mogla da podignem pogled i pogledam ga u lice, pa sam vrisnula čim sam ga ugledala. Moj mozak je radio onako kako je morao, kao mozak sedmogodišnjeg deteta koje je proživelo strašan šok. Samo sam želela da se sve to što pre završi”, prisećala se Ilona Marita.

Sud je proglasio narednika krivim i osudio ga na više godina zatvora. Ali to nije donelo olakšanje Iloni Mariti. Bila je slomljena, zatvorila se u sebe i potpuno prestala da veruje ljudima.

Susret koji je promenio sve

Godine su prolazile, a Ilona Marita je pokušavala da vodi normalan život. U februaru 1959. godine otišla je sa ocem na plovidbu luksuznim brodom “Berlin”, gde je radila kao član posade. Kapetan Henrih Lorenc odlučio je da pristane u luku Havane na Kubi, gde je tek pobedila Kubanska revolucija.

Dana 28. februara 1959. godine na palubu broda kročila je grupa naoružanih ljudi u vojnim uniformama. Na čelu te grupe bio je visoki, šarmantni muškarac sa bradom i cigarom u ustima. Bio je to niko drugi do Fidel Kastro.

U trenutku kada su se njihovi pogledi sreli, dvadesetogodišnja Ilona Marita osetila je kako joj srce ubrzano kuca. Fidel Kastro je bio očaran lepotom i drskošću mlade devojke, pa je odmah započeo razgovor sa njom.

“Bio je to najlepši muškarac kog sam ikada videla. U njemu je postojala neka neverovatna snaga i magična privlačnost. Kada me je pogledao, zaboravila sam na sve na svetu”, govorila je Ilona Marita.

Kastro je proveo nekoliko sati na brodu razgovarajući sa devojkom i njenim ocem. Pre nego što je otišao, ostavio je Iloni Mariti svoj broj telefona i zamolio je da ga pozove čim stigne u Njujork. Čim se brod vratio u SAD, devojka je pozvala Kastra. Već sledećeg dana po nju je stigao privatni avion koji ju je odvezao nazad u Havanu.

U kubanskoj prestonici smestili su je u luksuzni hotel “Habana Libre”, gde je Kastro u to vreme živeo i vodio zemlju. Njihova veza razvijala se munjevitom brzinom i pretvorila u strastvenu romansu. Ilona Marita je postala Kastrova lična sekretarica i saputnica, provodeći sa njim sve dane i noći.

“Bila sam ludo zaljubljena u njega. Za mene je on bio bog, moj heroj i moj spasilac. Verovala sam mu bezuslovno i bila spremna da uradim sve za njega”, prisećala se ona.

Nekoliko meseci kasnije Ilona Marita je saznala da je u drugom stanju. Kastro je bio presrećan zbog vesti o skorom rođenju deteta, ali se njihova sreća nije dugo održala. U oktobru 1959. godine, dok je bila u sedmom mesecu trudnoće, devojka se naglo razbolela. Izgubila je svest i probudila se u bolnici pod misterioznim okolnostima. Lekari su joj saopštili da je pretrpela spontani pobačaj i da dete nije preživelo.

Međutim, Ilona Marita je do kraja života tvrdila da je rođena zdrava beba, dečak po imenu Andres, i da su ga oteli po naređenju Kastrovi saradnika ili američkih tajnih službi.

Vrbovanje i neuspeli atentat

Nakon tragedije i gubitka deteta, slomljena i narušenog zdravlja, Ilona Marita se vratila u SAD kod svoje majke. Tamo su je ubrzo kontaktirali operativci CIA i kubanski emigranti koji su se protivili Kastrovom režimu.

Iskoristivši njenu ranjivost, tugu i psihičku nestabilnost, agenti su ubedili devojku da je Kastro lično naredio da joj se oduzme dete i da je odgovoran za sve patnje koje je doživela na Kubi. Obuzeta željom za osvetom, Ilona Marita je pristala na saradnju sa američkom tajnom službom.

Dobila je zadatak da se vrati u Havanu i ubije Fidela Kastra. Agenti CIA dali su joj dve otrove kapsule koje je trebalo da ubaci u njegovu vodu ili hranu.

U januaru 1960. godine Ilona Marita je ponovo doputovala u Havanu i smestila se u isti onaj hotel “Habana Libre” u kom je provela najsrećnije trenutke sa Fidelom. Sakrila je otrovne pilule u teglicu sa kremom za lice. Međutim, kada se ponovo srela sa Kastrom u njegovom apartmanu, njen plan se raspao. Kapsule su se rastvorile u kremi i pretvorile u neupotrebljivu smesu.

Pored toga, Kastro je odmah shvatio zašto se vratila. Znao je za njene veze sa operativcima CIA i predvideo je njen dolazak.

“Izvukao je pištolj iz futrole, dodao mi ga i rekao: ‘Nisi došla da me ubijš, zar ne? Ovde sam, izvoli, ubij me’. Pogledala sam ga u oči i shvatila da to ne mogu da uradim. I dalje sam ga volela. Bacio je cigaretu, zagrlio me i vodili smo ljubav kao nikada pre”, prisećala se Ilona Marita tog dramatičnog trenutka.

Sutradan ujutru Ilona Marita je napustila Kubu zauvek, ostavivši iza sebe i ljubav i neuspelu osvetu.

Po povratku u Sjedinjene Države nastavila je da živi izuzetno burnim i opasnim životom. Kasnije je bila u vezi sa bivšim predsednikom Venecuele Markosom Perezom Himenezom, sa kojim je rodila ćerku Moniku.

Kasnije se pojavljivala kao svedok u raznim političkim i obaveštajnim istragama u SAD, uključujući i svedočenja o atentatu na Džona Kenedija.

Uprkos svim tragedijama, logoru, nasilju, gubitku deteta i špijunskim igrama, Ilona Marita Lorenc je preživela sve izazove i napisala knjigu sećanja o svojoj neverovatnoj sudbini. Do kraja života, koji je okončala u novembru 2019. godine u 80. godini, tvrdila je da je Fidel Kastro ostao jedina i najveća ljubav njenog života.

Pogledajte BONUS VIDEO: