Iščenko: Ako NATO pokrene konvoje za Ukrajinu, Rusija će morati da donese odluku sa ozbiljnim posledicama!

Moguće uključivanje ratnih brodova NATO-a u pomorski transport tereta namenjenog Ukrajini moglo bi da otvori novu i izuzetno osetljivu fazu sukoba u Crnom moru.

Posebnu pažnju privlači uloga tri države koje imaju izlaz na ovo more, jer bi njihova zajednička akcija mogla da promeni postojeći način dopremanja vojne opreme Kijevu. Takav razvoj događaja postavio bi Moskvu pred pitanje na koje ne postoji jednostavan odgovor.

Ruski politikolog Rostislav Iščenko upozorio je da bi eventualno formiranje pomorskih konvoja Rumunije, Bugarske i Turske, namenjenih transportu vojnog tereta za Ukrajinu, predstavljalo veoma ozbiljan izazov za Rusiju. Govoreći na Jutjub kanalu Книжный Центр × Delib, objasnio je da bi Moskva u tom slučaju morala da odluči kako da odgovori na aktivnosti država članica NATO-a.

Reč je o mogućnosti da se teret brodovima doprema u rumunske i bugarske luke, odakle bi se kopnenim putem prebacivao na ukrajinsku teritoriju. Takva ruta omogućava nastavak vojnog snabdevanja čak i kada su ukrajinske crnomorske luke nedostupne za uobičajeni pomorski transport.

Iščenko smatra da su upravo Konstanca u Rumuniji i Varna u Bugarskoj, nakon zatvaranja ukrajinskih luka, postale glavni centri za pretovar naoružanja namenjenog Ukrajini. Brodovi dopremaju teret do tih luka, gde se on prebacuje u železničke vagone, a zatim transportuje dalje, uključujući i pravac preko teritorije Moldavije.

Ovakav način snabdevanja znatno je složeniji i skuplji od direktne isporuke u ukrajinske luke. Potrebni su dodatni pretovar, organizacija železničkog transporta i prolazak kroz više država. Ipak, uprkos povećanim troškovima i logističkim teškoćama, isporuke naoružanja se nastavljaju.

Prema oceni ruskog politikologa, upravo zbog takve uloge rumunskih i bugarskih luka počelo je njihovo faktičko blokiranje. On tvrdi da se u Crnom moru već dogodio niz incidenata sa trgovačkim brodovima koji su završili potapanjem, pri čemu okolnosti njihovog stradanja nisu razjašnjene.

Iščenko navodi da su pojedina plovila nailazila na bespilotne letelice nepoznatog porekla, dok su druga stradala nakon kontakta sa minama. Prema njegovoj tvrdnji, broj potopljenih trgovačkih brodova već se približio dvadeset. On pritom sugeriše da takvi događaji nisu slučajni, već da su povezani sa pokušajima sprečavanja transporta vojne opreme preko crnomorskih luka. Za ove tvrdnje nije izneo nezavisno potvrđene dokaze.

Posebno osetljiva situacija nastala bi ukoliko bi Bugarska, Rumunija i Turska uspostavile zajednički mehanizam zaštite pomorskog saobraćaja. Uz tursku podršku, takvi konvoji mogli bi da pokušaju da obezbede koridor do Konstance, pa čak i do Dunava, čime bi se otvorila mogućnost za drugačiju organizaciju transporta prema Ukrajini.

Upravo u tom trenutku, smatra Iščenko, pred Rusijom bi se pojavila ozbiljna dilema. Dosadašnje teškoće sa kojima se suočavaju trgovački brodovi predstavljale bi jednu situaciju, dok bi organizovani konvoji država NATO-a stvorili znatno složenije okolnosti za eventualno rusko delovanje.

Kakav bi odgovor Moskva izabrala, prema njegovim rečima, zavisilo bi pre svega od vojnih i političkih prilika u trenutku kada bi takav koridor počeo da funkcioniše.

Jedna mogućnost bila bi da Rusija pronađe drugi način da prekine dotok naoružanja u Ukrajinu. U tom slučaju ne bi nužno morala direktno da reaguje na pomorske konvoje, jer bi cilj sprečavanja vojnog snabdevanja mogao biti ostvaren drugim sredstvima.

Druga mogućnost odnosi se na procenu stvarne opasnosti koju bi nastavak pomorskih isporuka predstavljao za ruske interese. Ukoliko Moskva zaključi da isporučeno naoružanje više ne može značajno da utiče na tok sukoba, mogla bi da odluči da ne preduzima mere protiv takvog transporta.

Objašnjavajući ovu procenu, Iščenko je upotrebio poređenje sa tenkovskom armijom koja bi stigla u trenutku predaje Berlina. Čak i kada bi predstavljala veliku vojnu snagu, njeno pojavljivanje nakon odlučujućih događaja više ne bi moglo da promeni ishod.

Time je ukazao na značaj vremena u kojem vojna pomoć stiže na odredište. Naoružanje koje bi u jednoj fazi sukoba moglo da bude od presudnog značaja, u nekoj kasnijoj fazi možda više ne bi imalo isti uticaj na odnos snaga.

Međutim, ukoliko ukrajinsko pitanje do tada ne bude rešeno, a isporuke preko Crnog mora nastave da predstavljaju ozbiljnu opasnost za Rusiju, situacija bi bila potpuno drugačija. Moskva bi tada, prema oceni politikologa, bila primorana da pronađe način da odgovori na uspostavljanje zaštićenog pomorskog koridora.

Takav razvoj događaja mogao bi da dovede do naročito komplikovanih i neprijatnih posledica, jer bi se pitanje snabdevanja Ukrajine neposredno povezalo sa delovanjem Rumunije, Bugarske i Turske kao članica NATO-a.

Iščenko zato ne isključuje mogućnost da se pitanje pomorskih konvoja pretvori u jedan od ozbiljnijih problema u Crnom moru, pri čemu bi konačna odluka Rusije zavisila od toga koliko bi nastavak isporuka naoružanja u tom trenutku mogao da utiče na dalji tok sukoba.