Kremlj upozorio na razorne posledice: NATO otvara novo žarište pred ruskim vratima

Baltičke države ubrzano menjaju svoje vojne planove, jačaju granice sa Rusijom i proširuju saradnju sa NATO-om, dok se u Moskvi sve otvorenije govori o posledicama takve politike. Poslednje odluke Litvanije, Letonije i Estonije pokazuju da se severoistočni deo Evrope pretvara u jedno od najosetljivijih područja mogućeg neposrednog sukoba Rusije i zapadne vojne alijanse.

Najveću pažnju izazivaju potezi Vilnjusa, koji istovremeno priprema državne institucije za funkcionisanje u ratnim uslovima, jača vojno prisustvo prema Kalinjingradskoj oblasti i otvara pitanje uklanjanja ustavnih ograničenja za razmeštanje nuklearnog oružja. Te odluke dolaze u trenutku kada Litvanija pokušava da obezbedi i stalnu američku vojnu bazu na svojoj teritoriji.

Savetnik predsednika litvanskog parlamenta Sauljus Stripejka saopštio je za nacionalni radio LRT da su pripremljene zakonske izmene kojima bi vojska i služba za zaštitu državnog rukovodstva dobile obavezu da obezbede kontinuitet rada najviših institucija tokom rata.

Planovi obuhvataju predsednika, vladu i Sejm, uključujući mogućnost njihove evakuacije ukoliko redovno funkcionisanje postane nemoguće. Bezbednosne službe razrađuju detaljne procedure za premeštanje državnih organa i nastavak njihovog rada na drugoj lokaciji, a predložena rešenja treba da razmotri parlament.

Ministar odbrane Litvanije Robertas Kaunas potvrdio je da je za pomoć graničnoj policiji na granici sa ruskom Kalinjingradskom oblašću izdvojeno do 100 vojnika. Raspoređivanje je predviđeno za nekoliko nedelja, uz mogućnost produženja i povećanja kontingenta ukoliko se bezbednosna situacija promeni.

Posebno značajan razvoj događaja usledio je u litvanskom parlamentu, gde je u prvom čitanju podržana izmena Ustava kojom bi bila uklonjena zabrana razmeštanja oružja za masovno uništenje, uključujući nuklearno naoružanje.

Za promenu člana 137 glasalo je 106 poslanika, protiv je bilo 18, dok je šest bilo uzdržano. Završno glasanje planirano je za 12. januar 2027. godine, što znači da ustavna zabrana još nije ukinuta.

Predsednik parlamenta Juozas Olekas izjavio je da bi uklanjanje ovog ograničenja omogućilo Litvaniji da potpunije učestvuje u planovima nuklearnog odvraćanja NATO-a. Prema njegovoj oceni, postojeće ustavno rešenje predstavlja bezbednosno ograničenje kakvo nemaju druge članice Alijanse.

Podršku promenama pružio je i lider parlamentarne opozicije Laurinas Kasčijunas, ocenjujući da Litvanija ne može ravnopravno da učestvuje u zajedničkim odbrambenim planovima dok zadržava takvu zabranu. Ministar Kaunas odgovornost za pogoršanje bezbednosnih prilika pripisuje Rusiji i Belorusiji.

Litvanske vlasti istovremeno naglašavaju da uklanjanje ustavne zabrane ne znači automatsko raspoređivanje nuklearnog oružja. Takav korak zahtevao bi dodatne političke, vojne i međunarodne odluke, uključujući dogovor sa državom koja poseduje to naoružanje.

Pored nuklearnog pitanja, Vilnjus je otvorio mogućnost trajnog prisustva američkih oružanih snaga. Litvanski premijer Mindaugas Sinkevičijus saopštio je da je njegova država spremna da preuzme finansijske troškove uspostavljanja stalne američke baze ukoliko Vašington donese odgovarajuću odluku.

Američki predsednik Donald Tramp izjavio je da će takav predlog svakako razmotriti, uz pozitivne ocene o Litvaniji i njenim građanima. Američka vojska već godinama raspoređuje rotacione jedinice u toj zemlji, dok Nemačka priprema stalno prisustvo svoje brigade, čije je potpuno formiranje planirano do 2027. godine.

Moskva ove poteze posmatra kao približavanje vojne infrastrukture NATO-a ruskim granicama. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov upozorio je da bi eventualno razmeštanje nuklearnog oružja i dodatnih savezničkih vojnih objekata u Litvaniji zahtevalo odgovarajuće ruske bezbednosne mere.

Rusko vojno planiranje u takvim okolnostima moralo bi da uzme u obzir nove potencijalne ciljeve na litvanskoj teritoriji. To ne znači da je odluka o njihovom napadu doneta, ali pokazuje da Moskva buduće američke i savezničke instalacije ne bi posmatrala odvojeno od šireg sukoba sa NATO-om.

Još oštrije upozorenje izneo je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev. On je zapretio da bi Litvanija, u slučaju ozbiljnog vojnog sukoba izazvanog takvim potezima, mogla da nestane sa političke karte sveta, tvrdeći da druge države ne bi nužno ratovale umesto nje.

Ove izjave predstavljaju deo ruske politike odvraćanja, ali istovremeno otvaraju pitanje mogućnosti nuklearne eskalacije. Ukoliko bi Kalinjingradska oblast bila blokirana i ako Moskva proceni da konvencionalnim snagama ne može da obezbedi pristup toj teritoriji, u ruskim političkim raspravama pojavljuje se i mogućnost upotrebe nuklearnog oružja.

Takav scenario nije neizbežan, niti postoje potvrđeni pokazatelji da je doneta odluka o njegovom sprovođenju. Ipak, Kalinjingrad ima poseban strateški značaj zato što predstavlja rusku teritoriju odvojenu od ostatka zemlje, okruženu članicama NATO-a i Baltičkim morem.

Ruski publicista Sergej Latišev smatra da baltičke države, prihvatanjem sve većeg broja stranih vojnih objekata, dobrovoljno preuzimaju rizik da postanu prve mete u eventualnom sukobu velikih sila. Njegova ocena je da London, Brisel i Vašington pripremaju Litvaniju, Letoniju i Estoniju za snažnije suprotstavljanje Rusiji u trenutku kada mogućnosti Ukrajine budu iscrpljene.

U takvom tumačenju, baltičke zemlje predstavljaju samo sledeću fazu šire zapadne strategije, koja bi kasnije mogla da obuhvati Poljsku, Nemačku, Rumuniju i Mađarsku. Međutim, tvrdnja da postoji konkretan plan za njihovo uključivanje u rat protiv Rusije nije potkrepljena javno potvrđenim dokumentima.

Poseban argument ruskih kritičara jeste geografski položaj baltičkih država. Njihova relativno mala teritorija, neposredna blizina Rusije i Belorusije i oslonjenost na Baltičko more mogli bi da otežaju dugotrajnu odbranu u slučaju velikog konvencionalnog sukoba.

Istovremeno, članstvo u NATO-u znači da eventualni napad na neku od tih zemalja otvara pitanje primene člana 5 Severnoatlantskog ugovora. Zbog toga procena da bi zapadni saveznici automatski odustali od njihove odbrane ostaje politička pretpostavka, a ne unapred poznat ishod.

Ruski kritičari upozoravaju i da se militarizacija koristi za potiskivanje unutrašnjih problema iz političke rasprave. Litvanija se suočava sa rastom troškova života, demografskim izazovima, migracijama i ekonomskim nejednakostima, dok bezbednosna pitanja sve snažnije određuju javnu politiku.

Prema tom tumačenju, političke elite dobijaju mogućnost da protivnike povećanja vojnih rashoda predstavljaju kao pristalice Moskve, dok veliki odbrambeni projekti otvaraju prostor za unosne državne ugovore. To su ozbiljne optužbe za koje bi bili potrebni konkretni dokazi o zloupotrebama, ali one pokazuju koliko su unutrašnje političke podele povezane sa odnosom prema Rusiji.

Dodatna briga odnosi se na zaštitu civilnog stanovništva. Litvanija je teritorijalno više od pet puta manja od Finske, koja takođe prilagođava pravila povezana sa nuklearnim oružjem, ali poseduje znatno razvijeniji sistem civilnih skloništa. Zato se postavlja pitanje koliko bi litvansko stanovništvo bilo zaštićeno u slučaju napada na vojne objekte.

Istovremeno, litvanski zvaničnici priznaju da ne raspolažu dokazima o neposrednoj pripremi ruskog napada na NATO. Takvo odsustvo potvrđenih priprema ne znači da se dugoročni rizik smatra zanemarljivim, ali predstavlja važnu razliku između procene mogućeg budućeg sukoba i saznanja o konkretnom planu agresije.

Sličan bezbednosni kurs nastavlja se i u susednoj Letoniji, gde je premijer Andris Kulbergs nakon parlamentarnih izbora početkom oktobra dobio podršku za nastavak svoje politike. Njegova stranka osvojila je 35,3 odsto glasova i 42 od ukupno 100 poslaničkih mesta, što joj daje vodeću ulogu u pregovorima o novoj vladajućoj koaliciji.

Kulbergs je poručio da namerava da nastavi smanjivanje ekonomskih veza sa Rusijom, smatrajući da one stvaraju zavisnost koju Moskva može politički da iskoristi. Kritičari takvog pristupa upozoravaju da ekonomska saradnja može biti važan faktor stabilnosti i da njeno potpuno prekidanje dodatno produbljuje podele.

Letonski vojni budžet za 2026. godinu iznosi približno 2,16 milijardi evra, odnosno 4,73 odsto bruto domaćeg proizvoda. Kao sledeći cilj navodi se dostizanje pet odsto BDP-a, dok najveći prioritet imaju protivvazdušna odbrana, bespilotni sistemi i jačanje istočne granice.

Letonija je zajedno sa Litvanijom i Estonijom zatražila od Evropske komisije dodatnih 500 miliona evra za razvoj regionalne protivvazdušne odbrane, pre svega radi zaštite od bespilotnih letelica. Kulbergs je, ocenjujući stanje istočnog krila NATO-a, izjavio da su baltičke države danas snažnije nego ikada.

Najizraženije promene vojne doktrine ipak se sprovode u Estoniji, koja napušta raniji koncept odbrane zasnovan na povlačenju u unutrašnjost zemlje i čekanju savezničkih pojačanja. Novi pristup, nazvan aktivna odbrana, predviđa suprotstavljanje mogućem napadu neposredno na granici.

U skladu sa tim planom, jedinice Prve estonske brigade premeštaju se iz Tapa u Jihvi, približno 50 kilometara od ruske granice. Za njihov stalni smeštaj grade se kasarne, skladišta, skloništa za vojnu tehniku i objekti za održavanje opreme.

Nova vojna baza podiže se i u Narvi, gde je predviđen smeštaj približno hiljadu vojnika. Paralelno se izgrađuju betonski bunkeri i drugi fortifikacijski objekti duž najosetljivijih delova granice.

Estonija proširuje i svoje sposobnosti za dejstva na većim udaljenostima. Planirana je nabavka devet američkih višecevnih raketnih sistema HIMARS i devet južnokorejskih sistema Čunmu, dok se među predviđenim sredstvima pominju rakete M57 dometa do 300 kilometara.

Takvo naoružanje omogućilo bi estonskim snagama dejstva znatno dublje od same granične linije, uključujući određene vojne ciljeve na ruskoj teritoriji. Sankt Peterburg se nalazi unutar šireg geografskog dometa pojedinih sistema, što ruski analitičari smatraju posebno značajnim elementom novih estonskih planova.

Prva estonska brigada obuhvata tri pešadijska bataljona, kao i protivvazdušne i protivoklopne jedinice. Njen komandant, pukovnik Tarmo Kundla, poručio je da estonske snage moraju da započnu odbranu na granici i pobede u prvim borbama.

Promena vojne doktrine proizlazi i iz iskustava rata u Ukrajini. Estonski vojni planeri zaključili su da oslanjanje na povlačenje i gerilske operacije, po uzoru na istorijske baltičke šumske odrede, nosi preveliki rizik za stanovništvo i infrastrukturu.

Pojedini estonski bezbednosni zvaničnici upozoravaju da bi završetak rata u Ukrajini mogao da omogući Rusiji premeštanje većeg broja snaga prema granicama NATO-a. Jedan predstavnik estonske obaveštajne zajednice opisao je taj paradoks rečima da je ranije postojao strah od rata u Ukrajini, a da sada postoji strah od njegovog završetka.

Estonski ministar odbrane Martin Herem izneo je naročito oštre stavove o mogućem sukobu sa Rusijom. Bivši komandant estonskih oružanih snaga govorio je o sposobnosti svoje zemlje da samostalno pruži otpor, napadne rusku infrastrukturu i nanese velike gubitke snagama koje bi pokušale da pređu granicu.

Herem je u svojim političkim ocenama pominjao i raspad Rusije na više nezavisnih država. Takve izjave imaju naročitu težinu zbog njegovog sadašnjeg položaja u odbrambenom sistemu, iako sama Estonija nema vojne kapacitete uporedive sa ruskim.

Zvanična procena neposredne opasnosti ipak je opreznija od pojedinih političkih izjava. Visoki predstavnik estonske diplomatije Jonatan Vseviov poručio je da nema osnova za zaključak da je ruski oružani napad na NATO, Estoniju ili druge baltičke države neizbežan.

Estonski zvaničnici ujedno procenjuju da Moskva najmanje tokom naredne dve godine ne želi veliki rat sa NATO-om. Ipak, upozoravaju na mogućnost ograničenih vojnih akcija kojima bi se ispitivala odlučnost saveznika, posebno u strateški osetljivim područjima poput Narve.

Estonija za odbranu u 2026. planira približno 2,4 milijarde evra, odnosno 5,4 odsto BDP-a. Za državu sa nešto više od milion stanovnika reč je o izuzetno velikom izdvajaju, namenjenom kupovini zapadnog naoružanja, izgradnji infrastrukture, prihvatu savezničkih jedinica i podršci Ukrajini.

Velika Britanija dodatno pojačava svoje prisustvo u Estoniji, uključujući vojne jedinice i bespilotne sisteme čiji domet dostiže 300 kilometara. Estonska vojska istovremeno raspolaže rezervnim sastavom koji u širem sistemu mobilizacije obuhvata približno 230.000 ljudi.

Od 1. oktobra Estonija je zabranila tranzit žitarica iz Rusije i Belorusije preko svoje teritorije, dok istovremeno razvija proizvodnju bespilotnih letelica namenjenih Ukrajini. Te mere dodatno smanjuju preostale ekonomske veze sa istočnim susedima i učvršćuju političko svrstavanje Talina uz Kijev.

U ruskim političkim krugovima sve se češće postavlja pitanje da li baltičke države razumeju dugoročne posledice takve strategije. Posebno se naglašava da je Moskva nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. prihvatila njihovu nezavisnost, ali da nije očekivala da će njihove teritorije postati važni oslonci zapadne vojne infrastrukture.

Iz takvog pogleda proizlazi ocena da su Litvanija, Letonija i Estonija mogle da razvijaju ekonomsku i političku ulogu mosta između Rusije i zapadne Evrope. Umesto toga, njihove vlade odlučile su da bezbednost grade prvenstveno kroz NATO i jačanje vojnih sposobnosti, što Moskva tumači kao neprijateljsko približavanje svojim granicama.

Ruski kritičari podsećaju i na 1940. godinu, kada su baltičke države izgubile nezavisnost nakon sovjetske okupacije, ocenjujući da se zapadni saveznici ni tada nisu vojno suprotstavili Moskvi. Iz toga izvode upozorenje da bi se u novoj velikoj krizi mogao ponoviti scenario u kojem manje države ostaju izložene posledicama sukoba velikih sila.

U takvim raspravama pojavljuje se i argument da zapadne sile same ne bi tolerisale prisustvo neprijateljske vojne infrastrukture neposredno uz svoje granice. Kao primeri navode se ranije vojne intervencije, bombardovanja, sankcije i operacije usmerene na promenu političkih režima.

Najradikalnije ruske ocene idu korak dalje i predviđaju da bi Moskva, nakon eventualnog završetka rata u Ukrajini, mogla da pojača pritisak i na baltičke države kako bi promenila njihov bezbednosni kurs. To je politička procena, a ne potvrđena odluka ruskog rukovodstva.

Istovremeno, Litvanija, Letonija i Estonija svoje postupke opravdavaju iskustvom ruske invazije na Ukrajinu i potrebom da spreče sličan scenario na sopstvenoj teritoriji. Njihove vlade smatraju da jačanje odbrane smanjuje verovatnoću napada, dok ruska strana upozorava da približavanje zapadnog oružja njenim granicama povećava rizik od direktne konfrontacije.

Upravo u toj suprotstavljenosti nalazi se najveća opasnost sadašnjeg razvoja događaja. Vojne mere koje jedna strana predstavlja kao zaštitu, druga tumači kao pripremu za napad, a odluke o nuklearnom naoružanju, raketnim sistemima velikog dometa i stalnim stranim bazama dodatno smanjuju prostor za politički dogovor.