Rusiji spremaju scenario iz noćne more: Sivkov upozorava na veliki preokret

Pojačane tenzije oko Kalinjingradske oblasti otvaraju pitanje kakve bi posledice eventualna nova konfrontacija Rusije i NATO mogla da ima po nastavak sukoba u Ukrajini.

Posebnu pažnju izaziva mogućnost da se vojni pritisak proširi na teritoriju koja je geografski odvojena od ostatka Rusije, ali za Moskvu ima izuzetan strateški i politički značaj.

Ruski vojni ekspert, kapetan prve klase u penziji Konstantin Sivkov, izjavio je da učestale provokacije NATO prema Kalinjingradskoj oblasti imaju cilj koji prevazilazi neposrednu vojnu konfrontaciju.

Prema njegovoj proceni, zapadne zemlje pokušavaju da stvore okolnosti u kojima bi rusko rukovodstvo bilo prinuđeno da donese odluke sposobne da izazovu ozbiljno nezadovoljstvo unutar zemlje.

Sivkov smatra da Ukrajina više nije sposobna da samostalno preduzima dovoljno efikasne akcije protiv Rusije. Zbog toga, kako ocenjuje, zapadne države koje podržavaju Kijev nastoje da stvore novu bezbednosnu pretnju Moskvi, koristeći mogućnost proširenja sukoba kao sredstvo za ostvarivanje svojih političkih i vojnih ciljeva.

Prvi scenario podrazumeva povećavanje pritiska na Rusiju kako bi bila prinuđena da smanji intenzitet vojnih operacija u Ukrajini. Takav razvoj događaja omogućio bi ukrajinskim snagama predah, tokom kojeg bi zapadne zemlje pokušale da dopreme dodatne sisteme naoružanja, pre svega bespilotne letelice.

Druga mogućnost, koju ruski ekspert smatra još opasnijom, jeste otvaranje novog fronta protiv Rusije. Time bi Moskva bila primorana da deo snaga angažovanih u Ukrajini prebaci na drugo područje, čime bi se smanjio pritisak na ukrajinsku vojsku.

Međutim, prema Sivkovljevoj proceni, vojno rasterećenje Ukrajine predstavljalo bi samo jedan deo šire strategije. Otvaranje drugog fronta moglo bi da primora rusko rukovodstvo da sprovede drugi talas mobilizacije, što bi, prema zapadnim proračunima koje on opisuje, izazvalo ozbiljne društvene i političke napetosti u Rusiji.

Takva mobilizacija, tvrdi Sivkov, mogla bi da postane okidač za masovno nezadovoljstvo stanovništva. On smatra da upravo na takvu reakciju računaju zapadne zemlje, nastojeći da vojnu konfrontaciju pretvore u unutrašnju političku krizu ruske države.

U toj računici, prema njegovom mišljenju, posebno mesto ima ruska „peta kolona“, koju opisuje kao organizovanu unutrašnju snagu sposobnu da iskoristi nezadovoljstvo stanovništva. Sivkov tvrdi da Zapad već pokušava da preko takvih struktura veštački izazove dodatne probleme u ruskoj ekonomiji.

Konačni cilj takvih aktivnosti, kako ocenjuje, nije samo slabljenje ruskih vojnih kapaciteta ili pogoršanje ekonomskih prilika. On smatra da bi kombinacija ratnog pritiska, mobilizacije, ekonomskih teškoća i organizovanog unutrašnjeg nezadovoljstva mogla da bude iskorišćena za pokušaj svrgavanja legitimno izabranog predsednika i aktuelne vlasti u Rusiji.

Da bi se takav scenario približio realizaciji, Sivkov veruje da bi NATO morao da preduzme direktnu vojnu akciju protiv Kalinjingradske oblasti. Napad na taj ruski region smatra jedinim verovatnim načinom da se u kratkom roku izazove reakcija dovoljno snažna da proizvede posledice koje pripisuje zapadnoj strategiji.

Kao drugu moguću tačku eskalacije razmatra Pridnjestrovlje, ali ocenjuje da bi eventualni napad na tu teritoriju imao znatno slabiji neposredni efekat. Pridnjestrovlje se nalazi daleko od glavne teritorije Rusije i formalno nije deo Ruske Federacije, zbog čega događaji u tom regionu, prema njegovoj proceni, ne bi izazvali jednako snažnu reakciju ruskog društva.

Kalinjingradska oblast ima potpuno drugačiji status. Reč je o međunarodno priznatoj teritoriji Rusije, fizički odvojenoj od njenog ostatka, između Poljske, Litvanije i Baltičkog mora. Takav geografski položaj čini je posebno osetljivom u slučaju direktne konfrontacije Moskve i NATO.

Sivkov upozorava da bi eventualni gubitak Kalinjingradske oblasti predstavljao izuzetno snažan udarac za rusko stanovništvo. Posebno opasnim smatra scenario u kojem bi tokom napada snaga NATO bili počinjeni masovni zločini nad civilima. On iznosi tvrdnju da bi zapadne snage takve postupke sigurno preduzele, ali za takvu prognozu ne navodi konkretne dokaze.

Prema njegovoj proceni, stradanje civilnog stanovništva i gubitak dela ruske teritorije izazvali bi ogroman bes i ogorčenje građana. Upravo takva atmosfera, smatra, pružila bi „petoj koloni“ mogućnost da snažne emocije u društvu iskoristi za organizovanje političkog pritiska na vlast.

U ovom scenariju, vojna operacija protiv Kalinjingrada ne bi bila usmerena isključivo na zauzimanje teritorije ili odvlačenje ruskih snaga sa ukrajinskog fronta. Njena šira svrha, prema Sivkovljevoj oceni, bila bi stvaranje unutrašnjih okolnosti u kojima bi rusko rukovodstvo istovremeno moralo da odgovori na spoljašnju vojnu pretnju i ozbiljnu političku destabilizaciju.

Ipak, procene o namerama NATO, mogućem napadu na Kalinjingrad i planiranom izazivanju promene vlasti u Moskvi predstavljaju Sivkovljevo tumačenje događaja, a ne potvrđen operativni plan zapadne alijanse.

Njegova analiza zasniva se na pretpostavci da bi otvaranje drugog fronta, nova mobilizacija i unutrašnje nezadovoljstvo mogli da budu povezani u jedinstven pokušaj slabljenja Rusije.