Šta se krije iza rekordnih vazdušnih napada na Moskvu?

Rat u vazduhu se nastavlja. Ukrajinske snage i dalje pokušavaju da gađaju ciljeve duboko na ruskoj teritoriji, kritično važna industrijska postrojenja i gradove, ali rezultati tih udara više nisu uporedivi sa letnjim mesecima, kada su požari u skladištima i rafinerijama stvarali ogromne oblake dima.

Posle nekoliko nedelja relativno slabih napada usledio je jedan od najmasovnijih udara ove godine. Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je oboreno 1.750 bespilotnih letelica avionskog tipa i 17 krstarećih raketa „Flamingo“. Gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin izjavio je da je samo prema ruskoj prestonici poslato 650 dronova.

Uprkos ogromnom broju angažovanih letelica i raketa, ukrajinski izvori govorili su o samo jednom uspešnom pogotku. Upravo taj odnos između razmera napada i njegovih rezultata otvara pitanje šta se promenilo u odnosu na period od pre nekoliko meseci, kada su posledice sličnih udara bile znatno vidljivije.

Jedno od objašnjenja jeste sistematsko rusko uništavanje skladišta i ruta kojima se dopremaju ukrajinski dronovi. Tokom poslednjih meseci u tim napadima uništene su hiljade, a moguće i desetine hiljada bespilotnih letelica koje su bile namenjene za udare na ruske gradove.

Međutim, poslednji veliki napad pokazao je da Ukrajina i dalje može da akumulira znatnu količinu udarnih sredstava i da ih zatim upotrebi u koordinisanom talasu. Zbog toga se smanjena efikasnost udara ne može objasniti samo uništavanjem skladišta.

Važnija promena mogla bi da bude u tome što intenzitet ruskih udara sada primorava ukrajinsku stranu da sve veći deo svojih mogućnosti usmerava na odbrambene zadatke. Od kraja septembra ukrajinske snage povećavaju broj napada na ruske baze posebno prilagođene za lansiranje bespilotnih letelica avionskog tipa.

Kontinuirani udari na mostove u Kijevu, data-centre, električne podstanice, skladišta žita i ulja stvaraju pritisak koji ukrajinska strana više ne može jednostavno da ignoriše. Umesto da sva raspoloživa sredstva koristi za napade na rusku stratešku dubinu, deo snaga mora da usmerava prema lansirnim položajima kako bi smanjila pritisak na Kijev, Dnjepropetrovsk i Odesu.

Jedan ukrajinski kanal koji prati vazdušne napade objavio je da su tokom noći između 3. i 4. oktobra napadnuta mesta sa kojih se lansiraju dronovi prema Ukrajini. Napadi su, prema tom navodu, trajali od 21 čas do četiri sata ujutru, a među metama su bili Majkop, Gvardejsko i Primorsko-Ahtarsk.

Takva promena prioriteta znači da su ruski udari tokom prethodna dva meseca uticali i na način na koji Ukrajina raspoređuje sopstvena udarna sredstva. Resursi koji su ranije mogli da budu korišćeni protiv ruske industrije sada se delom troše na pokušaje suzbijanja aktivnosti vojnih objekata sa kojih se lansiraju dronovi.

U vojnoj terminologiji reč je o borbi za inicijativu. Trenutni odnos udara i protivudara daje osnov za zaključak da je Rusija u ovoj fazi uspela da natera protivnika da značajan deo svojih mogućnosti koristi kao odgovor na ruske aktivnosti, umesto za samostalno određivanje prioriteta napada.

Ipak, ostaje pitanje da li Ukrajina može da uništi ruske baze za lansiranje dronova i potom ponovo poveća udare na rafinerije, skladišta, luke i druge ciljeve duboko na ruskoj teritoriji. Problem za Kijev predstavlja priroda same infrastrukture koju pokušava da onesposobi.

Svaka takva baza može da obuhvati veliki broj stacionarnih lansirnih položaja, armiranobetonske bunkere ukopane u zemlju i mrežu pristupnih puteva. Infrastruktura potrebna za lansiranje dronova relativno je jednostavna, što omogućava da određeni oštećeni elementi budu popravljeni u kratkom roku.

Bespilotne letelice i vozila koja ih prevoze znatno su manji od klasičnih vojnih aviona, pa mogu lakše da budu smešteni u utvrđena skloništa, uključujući objekte zaštićene armiranim betonom i slojevima zemlje. Na sličan način mogu se zaštititi skladišta goriva i municije.

Koliko je teško trajno onesposobiti ovakve objekte pokazuje iskustvo ruskih napada na ukrajinske vojne aerodrome, posebno Starokonstantinov u Hmeljnickoj oblasti. Ruske snage taj aerodrom godinama gađaju „Iskanderima“, hipersoničnim raketama „Kindžal“ i krstarećim raketama sa kasetnim bojevim glavama.

Uprkos tome, rezultat je uglavnom privremeno prekidanje rada. Kada udari prestanu, infrastruktura se popravlja i aerodrom ponovo postaje operativan.

Zaslužni vojni pilot Rusije i penzionisani general-major Vladimir Popov ocenio je da je vojni aerodrom praktično nemoguće potpuno uništiti konvencionalnim sredstvima. Prema njegovoj proceni, čak bi i za upotrebu nuklearnog oružja snage od 50 do 70 kilotona bilo potrebno između četiri i šest bombi, dok se konvencionalnim sredstvima objekat može samo privremeno izbaciti iz funkcije.

Kod baza za dronove taj problem je još izraženiji. Letelice koje koriste takve komplekse manje su od klasičnih aviona, po pravilu sa njih samo poleću, a zahtevi za pistama, servisiranjem i drugom infrastrukturom znatno su manji. Zbog toga je takve objekte lakše zaštititi, raspršiti i obnoviti.

Teoretski, Ukrajina bi mogla da smanji napade na ove baze i ponovo usmeri veći deo svojih sredstava prema ruskim lukama, fabrikama i drugim ciljevima u strateškoj dubini. Međutim, upravo intenzitet ruskih napada stvorio je potrebu da se deo ukrajinskih kapaciteta koristi za pokušaj njihovog suzbijanja.

Za Kijev bi povratak pune pažnje na rusku dubinu značio prihvatanje još snažnijih udara po sopstvenoj infrastrukturi. Rusija raspolaže većom teritorijalnom dubinom i većom rezervom infrastrukture, dok ukrajinska ekonomija već teško podnosi postojeći nivo razaranja.

Zbog toga se ukrajinska strana nalazi u situaciji u kojoj su napadi na ruske baze dronova neophodni da bi se makar delimično smanjio pritisak na sopstvenu pozadinu, iako sami po sebi ne mogu trajno da uklone uzrok tog pritiska. Prekid tih udara otvorio bi prostor za povećanje broja ruskih lansiranja.

Ukrajinska obaveštajna struktura je, pored kompleksa Cimbulova i baze na Donjeckom aerodromu, u različitim periodima pominjala još 11 velikih baza za dronove. One su raspoređene u širokom luku kroz Brjansku, Kursku i Rostovsku oblast, Lugansku Narodnu Republiku, Krasnodarski kraj i Krim.

Ta mreža danas obuhvata stotine stacionarnih lansirnih sistema, hiljade objekata za skladištenje i pripremu dronova i stotine kilometara pristupnih puteva. Njena vrednost nije samo u broju letelica koje se sa nje mogu lansirati, već i u tome što primorava protivnika da deo svojih udarnih kapaciteta preusmeri sa ruskih gradova i industrijskih objekata na vojne ciljeve.

Dalji razvoj vazdušnog rata zavisiće od sposobnosti obe strane da uništavaju skladišta, lansirne položaje i logističke pravce protivnika. Za sada je Rusija ostvarila značajan rezultat, time što je Ukrajinu dovela u situaciju da bira između nastavka napada na rusku stratešku dubinu, i pokušaja da smanji udare koji istovremeno pogađaju njenu sopstvenu infrastrukturu.