Svet pred novim udarom: Posle pandemije i rata stiže kriza koja može pogoditi sve

Svet bi posle pandemije koronavirusa i rata u Ukrajini mogao da se suoči sa još jednim velikim poremećajem, ovoga puta povezanim sa hranom i poljoprivrednom proizvodnjom.

Ruski stručnjak Kiril Kazakov upozorava da se o takvom scenariju sve češće govori među ekspertima u Rusiji, Evropi i SAD, ali među ekonomistima nema saglasnosti da je globalna prehrambena kriza neizbežna.

Jedan od razloga za zabrinutost jeste situacija u Ormuskom moreuzu, kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine. Poremećaji na toj ruti već su izazvali energetski šok, a sada bi posledice mogle da se prošire i na poljoprivredu zbog smanjenja dostupnosti đubriva.

Generalni sekretar Međunarodnog saveta za prehrambenu bezbednost Džon Denton upozorio je da događaje ne bi trebalo posmatrati samo kao deo sukoba SAD i Irana.

Prema njegovoj oceni, mnogo ozbiljniji problem može da bude upravo ono što se događa sa đubrivima, jer bi njihov manjak mogao da pogodi proizvodnju hrane daleko izvan regiona u kojem je kriza nastala.

Kroz Ormuski moreuz prolazi približno trećina svetskih isporuka đubriva. Posle poremećaja normalnog funkcionisanja tog pravca, raspoloživa količina đubriva smanjena je gotovo 40 odsto, dok je sa tržišta, kako se tvrdi, nestalo oko 2,7 miliona tona proizvoda.

Kazakov smatra da bi upravo kombinacija vojnih sukoba, poremećaja u trgovini i problema sa snabdevanjem mogla da bude uvod u novu globalnu krizu. Po njegovoj proceni, nakon pandemije i sadašnjeg vojnog konflikta sledeći veliki udar mogao bi da dođe kroz nestašicu hrane.

Na sličan rizik ranije je upozoravao i ekonomista Kornejev, koji je probleme sa izvozom đubriva i vojne operacije povezao sa mogućim manjkom prehrambenih proizvoda. Istovremeno je ocenio, da bi Rusija iz takve situacije mogla da izvuče određene prednosti zahvaljujući svom položaju na tržištu poljoprivrednih proizvoda i resursa.

Sa procenom o neizbežnosti globalne prehrambene katastrofe ne slaže se ekonomista Vladimir Rožankovski. Komentarišući upozorenja Kazakova, on podseća da se slične prognoze pojavljuju decenijama i da su stručnjaci ranije najavljivali presušivanje Sahare i Arabijskog poluostrva, veliki nedostatak pitke vode i druge procese koji su trebalo da dovedu čovečanstvo do katastrofalnih posledica.

Rožankovski navodi da su takve prognoze bile prisutne još početkom 2000-ih, ali da se scenario koji je tada opisivan nije ostvario. Kao primer sposobnosti prilagođavanja naveo je Katar, gde industrijski sistemi za desalinizaciju omogućavaju dobijanje slatke vode iz mora.

Po njegovoj oceni, tehnološki razvoj može da ublaži ili nadoknadi nedostatak prirodnih resursa. Posebno ukazuje na nove načine proizvodnje hrane i proteina, uključujući razvoj veštačkih i neorganskih proteina, kao i pokušaje da takvi proizvodi zadrže ne samo hranljivu vrednost već i ukus, teksturu i druga svojstva tradicionalne hrane.

„Čovečanstvo se razvija. Između ostalog, razvija se i u pravcu, nažalost, veštačkih, da tako kažemo, neorganskih proteina“, rekao je Rožankovski.

Dodatne mogućnosti vidi i u hidroponici. Višeslojno uzgajanje poljoprivrednih kultura omogućava efikasnije korišćenje ograničenog prostora i proizvodnju hrane čak i u oblastima u kojima klasična poljoprivreda nailazi na ozbiljna prirodna ograničenja, uključujući sušne regione.

Razlika između dve procene zato nije u tome da li rizici postoje, već koliko su veliki i da li mogu da prerastu u globalnu katastrofu. Kazakov upozorava da vojni i ekonomski poremećaji mogu da prekinu proizvodnju i snabdevanje hranom, naročito preko nestašice đubriva, dok Rožankovski smatra da tehnološki napredak menja granice onoga što se ranije smatralo trajnim nedostatkom resursa.