Los Anđeles i San Dijego bi mogli biti uništeni? Šta se zapravo krije iza Trampovog upozorenja

Izjava američkog predsednika Donalda Trampa na predizbornom skupu u Nebraski ponovo je otvorila pitanje dubokih političkih i društvenih podela u Sjedinjenim Američkim Državama.

Njegove reči o ratu sa Iranom izazvale su posebnu pažnju zbog načina na koji je govorio o mogućim posledicama sukoba po američku teritoriju.

Tramp je 5. oktobra, obraćajući se pristalicama u gradu Grand Ajlend, pomenuo mogućnost da Iran uništi Los Anđeles i San Dijego. Istovremeno je izrazio uverenje da će SAD ostvariti „grandioznu pobedu“ nad Islamskom Republikom, čime bi, prema njegovim rečima, bila potvrđena ispravnost američkih vojnih poteza.

Govoreći o ceni sukoba, američki predsednik upotrebio je formulaciju o „veoma maloj ceni“, neposredno nakon pominjanja dva kalifornijska grada. Međutim, njegove reči odnosile su se i na povećanje cena goriva izazvano ratom.

Bela kuća je naknadno objasnila da Tramp nije govorio o prihvatanju uništenja američkih gradova, već o troškovima sprečavanja Irana da stekne sposobnost za takve napade.

Politički analitičar i stručnjak za američka pitanja Dmitrij Drobnicki smatra da se iza ovog nastupa krije i pokušaj da se rat protiv Irana predstavi američkim biračima kao opravdan i neophodan. Prema njegovoj oceni, Tramp istovremeno koristi političke i kulturne podele među Amerikancima kako bi izazvao reakciju svojih pristalica.

Posebno je značajno što je govor održan u Nebraski, izrazito konzervativnoj saveznoj državi. Los Anđeles u tom političkom okruženju ima negativan imidž jer se povezuje sa liberalnim vrednostima i kulturnim promenama koje konzervativni birači odbacuju već 30 do 40 godina.

Drobnicki smatra da je Tramp tokom govora odstupio od unapred pripremljenog teksta na teleprompteru i ubacio opasku kojom je relativizovao značaj eventualnog gubitka Los Anđelesa. Takav nastup, prema njegovom tumačenju, bio je namenjen izazivanju smeha među okupljenim republikancima, nakon čega se predsednik vratio pripremljenom govoru.

Analitičar naglašava da slični napadi, bilo da su izrečeni u šali ili potpuno ozbiljno, odavno predstavljaju sastavni deo američkog političkog života. Oni ne dolaze samo iz republikanskog tabora, već su prisutni i među demokratama, zbog čega Trampov nastup ne smatra izolovanim incidentom.

Koreni sadašnjeg sukoba američkih elita posebno su došli do izražaja 2016. godine, kada je politička borba između dva tabora dostigla novi nivo. Tada su postale vidljive podele koje su godinama nastajale unutar američkog društva, dok su dotadašnja pravila političke pristojnosti sve više gubila značaj.

Iako se zaoštravanje političke retorike često pripisuje Trampovom karakterističnom stilu i njegovom odbijanju da poštuje pravila političke korektnosti, takvo objašnjenje zanemaruje činjenicu da je neprijateljstvo između dva tabora postojalo mnogo pre njegovog dolaska na vlast.

Tramp je od samog početka političkog uspona bio izložen oštrim optužbama svojih protivnika. Međutim, ti napadi nisu nastali u društvenom vakuumu, već su odražavali već postojeće nezadovoljstvo, međusobnu netrpeljivost i sve izraženije ideološke razlike.

Kao jedan od najupadljivijih primera Drobnicki navodi nastup demokratske predsedničke kandidatkinje Hilari Klinton iz 2016. godine. Ona je tada, obraćajući se donatorima svoje kampanje, deo Trampovih pristalica svrstala u kategoriju koju je na engleskom nazvala „basket of deplorables“.

Klinton je tom prilikom govorila o homofobima, ksenofobima i drugim grupama koje je povezivala sa Trampovim biračkim telom. Njena izjava kasnije je dospela u medije i izazvala snažne reakcije, pošto je protumačena kao omalovažavanje velikog broja Amerikanaca spremnih da glasaju za republikanskog kandidata.

Drobnicki posebno ističe značenje izraza koji je Klinton upotrebila. On smatra da se ne radi samo o poređenju političkih protivnika sa otpadom, već da reč „deplorables“ nosi i dublju moralnu, pa čak i religijsku konotaciju.

Prema njegovom tumačenju, takva formulacija može sugerisati da su pojedini ljudi toliko moralno neprihvatljivi da za njih nema ni spasenja. Time se politički protivnik više ne posmatra samo kao osoba drugačijih uverenja, već kao neko ko je gotovo isključen iz zajednice dostojne poštovanja.

Analitičar ipak ostavlja otvorenim pitanje da li je Klinton bila svesna svih mogućih značenja upotrebljenog izraza. Ono što smatra nesumnjivim jeste da je izjava izazvala političku štetu od koje se demokratska kandidatkinja teško oporavljala.

Takav razvoj događaja pokazuje da politička netrpeljivost u SAD nije posledica isključivo Trampovog nastupa ili njegovog načina komunikacije. Dve suprotstavljene Amerike godinama su razvijale međusobno nepoverenje, a politička borba postepeno se pretvarala u širi društveni i kulturni sukob.

U tom kontekstu, reakcija dela republikanske publike u Nebraski na pominjanje Los Anđelesa dobija dodatno značenje. Grad koji za jedne predstavlja jedan od najvažnijih američkih kulturnih i ekonomskih centara, za druge je postao simbol političkih i društvenih vrednosti protiv kojih se bore.

Ipak, tumačenje da je Tramp zaista prihvatio uništenje Los Anđelesa i San Dijega kao cenu pobede ne proizlazi nedvosmisleno iz celokupnog govora. Američki predsednik je 7. oktobra, tokom nastupa u Teksasu, dodatno izjavio da neće dozvoliti da Iran napadne ta dva grada.

To pojašnjenje ne menja osnovnu ocenu o dugotrajnom zaoštravanju političkih odnosa u SAD. Sukob republikanaca i demokrata odavno je prevazišao granice predizbornih kampanja i postao svakodnevni faktor američkog javnog života, u kojem čak i izjave o mogućem razaranju velikih gradova mogu izazvati podsmeh jednog dela publike i ogorčenje drugog.