Evropu guta plamen građanskog rata: Masovni protesti omladine prerasli u pljačke i ulične borbe od Pariza do Milana

Protesti koji poslednjih nedelja potresaju evropske gradove otvaraju sve ozbiljnija pitanja o sposobnosti vlasti da zaustave nezadovoljstvo građana, dok se ekonomski problemi pretvaraju u sve veći politički izazov.

Od Milana i Marseja do Madrida i Lisabona, hiljade demonstranata izlaze na ulice zbog rastućih troškova života, sve skupljeg stanovanja, pogoršanja javnih usluga i neizvesne budućnosti.

Mladi ljudi, suočeni sa ekonomskom nesigurnošću i sve manjim mogućnostima za samostalan život, postali su najvidljiviji učesnici protestnog talasa koji zahvata veliki deo Evrope.

Situacija je posebno napeta u Francuskoj, Belgiji, Italiji i Španiji, gde su pojedina okupljanja prerasla u nasilne sukobe sa policijom, pljačke i uništavanje imovine. Snage bezbednosti koriste suzavac i vodene topove, dok je tokom protesta širom kontinenta uhapšeno više hiljada ljudi. Ipak, veliki broj demonstracija protekao je mirno.

Prema izveštaju novinske agencije Tasnim od 29. oktobra, protesti su zahvatili i Portugal, Grčku, Srbiju i Albaniju. Njihova rasprostranjenost, kao i brzina kojom se nezadovoljstvo širi među mladima, otvorili su pitanje da li se Evropa suočava sa širim generacijskim buntom izazvanim nagomilanim ekonomskim i političkim krizama.

Za razliku od ranijih protesta koji su uglavnom bili usmereni protiv pojedinačnih odluka vlasti, sadašnji demonstranti istovremeno ističu probleme obrazovanja, nezaposlenosti, socijalne nejednakosti i nedostupnih stanova. Sve izraženija je i zabrinutost zbog ekoloških problema, kao i mogućeg uticaja veštačke inteligencije na buduća radna mesta.

U Francuskoj je novi talas studentskih demonstracija dobio zamah krajem septembra. Učenici su počeli da protestuju zbog nedostatka nastavnika, loše održavanih školskih zgrada i nezadovoljavajućih uslova obrazovanja. Nemiri su se zatim proširili na susednu Belgiju, uključujući Brisel i Lijež.

Sličan pokret pojavio se u Barseloni, gde se učenici organizuju pod oznakom Instituts Indignats, po uzoru na francuski pokret Lycées Indignés, odnosno Ogorčeni srednjoškolci. U Atini je sedamnaestogodišnji učenik Janis Papanikolau izjavio za AFP da su školske zgrade u veoma lošem stanju, ali da veruje kako bi protesti u Francuskoj mogli da podstaknu promene i u Grčkoj.

Značajnu ulogu u širenju demonstracija imaju TikTok i Instagram, preko kojih mladi razmenjuju iskustva, dogovaraju okupljanja i preuzimaju načine organizovanja protesta iz drugih zemalja. Belgijski ministar unutrašnjih poslova kritikovao je pojavu koju naziva „tiktokizacijom“ protesta, upozoravajući na brzinu kojom društvene mreže omogućavaju mobilizaciju demonstranata.

U Španiji i Portugalu posebno je izražena stambena kriza. Mladi sa završenim fakultetima i zaposlenjem sve teže uspevaju da obezbede sopstveni stan ili plate zakupninu, što dodatno podstiče nezadovoljstvo ekonomskom politikom.

Dvadesetšestogodišnja doktorandkinja i istraživač biologije Karolina Kruz iz Lisabona izjavila je za Rojters da strahuje da će ostati bez doma kada joj istekne ugovor o zakupu. Iako je prva osoba u porodici koja je upisala doktorske studije, priznaje da joj ni dugogodišnje obrazovanje nije omogućilo finansijsku sigurnost.

U Italiji je dvadesetdvogodišnji demonstrant Rikardo rekao za AFP da protesti imaju smisla čak i ako ne uspeju da izazovu haos kakav je viđen u Francuskoj ili potpuno blokiraju saobraćajnice kao u Španiji. Njegov cilj je da problemi koji su dugo bili zanemarivani ponovo postanu predmet javne rasprave.

Međutim, nezadovoljstvo više nije ograničeno na mlade levičarski orijentisane građane. Pristalice francuske nacionalističke političarke Marin Le Pen takođe izražavaju zabrinutost zbog visokih troškova života, javne bezbednosti i imigracije. Time protestni talas dobija i snažnu političku dimenziju, posebno u zemljama koje se približavaju važnim izborima.

Direktor Evropskog saveta za spoljne odnose Mark Leonard smatra da sadašnja nestabilnost predstavlja posledicu niza kriza koje su se tokom gotovo dve decenije nadovezivale jedna na drugu. On podseća na finansijsku krizu 2007. i 2008. godine, migrantsku krizu 2015, ekološke probleme, pandemiju kovida, inflaciju posle izbijanja sukoba u Ukrajini 2022. i sadašnji rat na Bliskom istoku.

Leonard upozorava da algoritmi društvenih mreža dodatno produbljuju podele između različitih društvenih grupa, podstičući ih da sopstvene probleme smatraju važnijim od problema drugih. Tako se ekonomsko nezadovoljstvo sve češće pretvara u šire političko suprotstavljanje.

Bivša savetnica italijanske vlade i profesorka politike na Univerzitetu Džons Hopkins Natali Toči odbacuje ocene da su mladi izgubili interesovanje za javni život. Kao primere njihove političke aktivnosti navodi ranije ekološke proteste, demonstracije protiv izraelskih akcija u Gazi nakon 7. oktobra, ali i dugotrajne studentske proteste u Srbiji.

Istovremeno, nasilje koje prati deo demonstracija izaziva ozbiljne političke sukobe oko odgovornosti za nerede. Francuske i belgijske obaveštajne službe ocenile su da su brojne pljačke tokom odobrenih okupljanja bile oportunističkog karaktera, dok vlasti za pojedine nasilne incidente odgovornost pripisuju radikalnim levičarskim grupama i drugim mladim učesnicima.

Francuski predsednik Emanuel Makron i drugi politički lideri optužuju radikalne aktiviste i počinioce krivičnih dela za organizovanje nereda. Nasuprot tome, kritičari stranaka koje se protive imigraciji smatraju da te političke organizacije pokušavaju da iskoriste nasilje kako bi ojačale sopstveni uticaj.

U Belgiji je flamanska nacionalistička stranka Vlaams Belang ocenila da je nasilje u Briselu i Liježu posledica neuspešne integracije migranata i politike otvorenih granica. Belgijski ministar unutrašnjih poslova Bernar Kventen, međutim, ukazao je na odgovornost ekstremno levičarskih grupa.

Francuska i Italija najavljuju strože mere protiv učesnika nasilnih nereda, uključujući obavezu nadoknade materijalne štete. Italijanska premijerka Đorđa Meloni predložila je da roditelji finansijski odgovaraju za štetu koju izazovu njihova maloletna deca, čak i kroz umanjenje porodičnih socijalnih davanja.

Ovakve mere dolaze u trenutku kada vlade pokušavaju da istovremeno sačuvaju javni red i odgovore na zahteve građana koji traže niže troškove života, bolje obrazovanje i pristupačnije stanovanje. Policijska intervencija može da zaustavi pojedinačne nerede, ali ekonomski i socijalni zahtevi demonstranata ostaju politički problem.

Posebnu težinu događajima daje rast podrške nacionalističkim, populističkim i antiimigracionim partijama u Francuskoj, Španiji, Italiji, Nemačkoj i Poljskoj. Uoči važnih izbora, ove političke snage nastoje da nezadovoljstvo građana pretvore u izbornu podršku, dok se tradicionalne vladajuće stranke suočavaju sa sve većim pritiskom.

U Francuskoj Marin Le Pen u istraživanjima javnog mnjenja zadržava prednost nad političkim protivnicima, a njeno insistiranje na javnom redu i bezbednosti dobija dodatnu težinu u atmosferi uličnih sukoba.

Leonard populističke pokrete i sa levice i sa desnice opisuje kao političke snage koje koriste krize za privlačenje birača. Takve partije nastoje da rastuće nezadovoljstvo postojećim sistemom pretvore u podršku sopstvenim programima.

Direktor evropskog programa britanskog instituta Četam haus Gregoar Ros upozorava da se politički centar u Evropi suočava sa ozbiljnom krizom liderstva. Prema njegovoj oceni, dosadašnji model odnosa građana i države sve teže funkcioniše, jer stanovništvo više ne dobija nivo javnih usluga, bezbednosti i ekonomske stabilnosti koji očekuje.

To otvara i pitanje legitimiteta političkih institucija. Građani koji plaćaju poreze i poštuju zakone očekuju da im država zauzvrat obezbedi funkcionalno obrazovanje, javnu sigurnost i mogućnost pristojnog života, dok sve veći deo stanovništva smatra da te obaveze nisu ispunjene.

Evropska unija se tako suočava sa dubokim unutrašnjim nezadovoljstvom koje njene ekonomske odluke i dugogodišnje nerešene probleme stavlja pod sve oštriju javnu kritiku. Preplitanje socijalnih pritisaka, političkih podela i pada poverenja u institucije dodatno opterećuje evropske vlade upravo u trenutku kada se približavaju izbori na kojima bi odnos političkih snaga mogao značajno da se promeni.