Ruski ratni brodovi su raspoređeni: Uskoro bi se moglo dogoditi bilo šta

Vojne aktivnosti na krajnjem severu sve teže se posmatraju odvojeno od šireg zaoštravanja odnosa Rusije i NATO-a.

Potezi koji bi pre samo nekoliko godina bili predstavljeni kao deo redovne obuke sada dobijaju sasvim drugačije političko značenje, posebno kada se odvijaju u oblasti koja postaje sve važnija i sa vojnog i sa ekonomskog stanovišta.

Sjedinjene Države planiraju da obnove rad dve vojne baze na Grenlandu, od kojih jedna potiče još iz vremena Hladnog rata. Njihovo ponovno aktiviranje trebalo bi da bude sprovedeno u okviru novog sporazuma sa Danskom.

Gotovo istovremeno, grupa brodova ruske Severne flote izvela je vežbe zajedno sa taktičkom grupom na ostrvu Koteljni, koje pripada arhipelagu Novosibirskih ostrva. Tokom manevara uvežbavana je odbrana ostrva u arktičkoj zoni, čime je ponovo skrenuta pažnja na rastući vojni značaj tog prostora.

Ruski politikolog i stručnjak za SAD Dmitrij Drobnicki ocenjuje da je u sadašnjim međunarodnim okolnostima veoma teško bilo koji sličan događaj posmatrati kao običnu rutinu.

Pre pet ili sedam godina, kaže on, ovakve vežbe verovatno bi bile tumačene prvenstveno kao pokazatelj da se ruska flota obnavlja, da raspolaže ozbiljnim sposobnostima i da može da izvodi velike manevre čak i u izuzetno složenim klimatskim uslovima.

Danas je situacija drugačija. U prvi plan dolazi opšte suprotstavljanje Rusije i NATO-a, dok evropske članice Alijanse javno govore o dalekosežnim planovima koji se odnose i na Baltik. U tom kontekstu pominju se mogućnost ograničavanja ruskog delovanja na Baltičkom moru i uloga Severne flote kao snage koja bi mogla da ometa operacije NATO-a u različitim akvatorijama.

Zbog toga Drobnicki smatra da sadašnji manevri mogu istovremeno da imaju i funkciju upozorenja: ne zaoštravati odnose sa Moskvom i ne prelaziti njene crvene linije. Upravo je zbog toga, po njegovoj oceni, danas teško povući jasnu granicu između redovne vojne aktivnosti i političke demonstracije snage.

Događaji koji su pre pet ili sedam godina mogli da budu shvaćeni kao rutinska modernizacija i razvoj vojnih sposobnosti sada se u evropskim prestonicama i strukturama NATO-a posmatraju kroz prizmu konfrontacije. U takvim okolnostima i ranije planirane aktivnosti Severne flote mogu biti protumačene kao signal Moskve.

Postoji, međutim, i duži proces koji je počeo mnogo pre sadašnjeg zaoštravanja. Rusija najmanje od kraja prethodne decenije sistematski razvija svoju arktičku infrastrukturu, kako komercijalnu tako i vojnu. Drobnicki zbog toga naglašava da Rusija ostaje velika arktička sila, uključujući i njenu vojnu komponentu.

Deo onoga što se sada vidi na severu nije nastao kao neposredan odgovor na aktuelne konfrontacione scenarije. Razvoj infrastrukture i vojnih sposobnosti planiran je još pre deset, a moguće i pre 15 godina, zbog čega sadašnje aktivnosti istovremeno predstavljaju nastavak ranije usvojenog pravca i događaj koji u novim geopolitičkim okolnostima dobija dodatnu težinu.

Kako piše Cargrad, upravo ta dva procesa danas je teško razdvojiti. Ono što je godinama razvijano kao dugoročna arktička strategija sada se odvija u trenutku kada se konfrontacioni scenariji pojavljuju u različitim delovima sveta.

Drobnicki zato upozorava da se ne sme zanemariti mogućnost da takva logika uskoro zahvati i Arktik. Njegova procena je da bi scenariji suprotstavljanja koji se već odvijaju širom sveta u najskorije vreme mogli da počnu da se razvijaju i na krajnjem severu.